РАДОМИР СЛАВКОВ ИВАНОВИЋ

РАДОМИР СЛАВКОВ ИВАНОВИЋ

1964-1976

Чије оно овце изјавише?

Од Коњскога Поља па навише

Да Кођаку и бусику пасу

По Љубишњи планини на гласу,

Е кака је та пуста планина

Кака тога планинскога џина?

Свуд око Ње шума јеловина,

И Борови струге и торови,

Испод гора љетна насеоба,

Једно јутро неко бјеше доба

Зајечаше горе и омари

Изјавише Овце и Чактари,

Несретнога: Ивановић Славка

Бјеше сина опремила мајка,

Радомира осмољетке ђака

У неђељу на светог Јована

У сред љета и Петрова дана,

Ведро бјеше суша завладала

Те се мајка јаду не надала

И дијете оде у мајици

Више никад да не дође мајци

Оправише за овцама сина

Још му нема тринаес година

Рекао би да није дијете

Но анђео са друге планете,

Кад се смије када сунце грије

Када гледа када те милује

А кад збори када тамљан гори,

Какав бјеше ка кита цвијета

Шта је љепше овога свијета?

Дан бијаше ведар као зора

Кад је Овце пуштио из тора

Буљук паске уз планину јави

Док се облак од југа појави

С Дурмитора и Бобова кука

Некоме ће мајка да закука

А кроз горе вјетар зајаука.

Кад изјави на врх Камењача

Поче сјевер маглу да разбача,

Кад прејави у Зелене Стране

Поче ситна киша као с гране

Разведри се па се наоблачи

"Црно рухо небо преоблачи,

Ал дијете мудро као чела

Ивановић из Слатине села

Из основне школе из Бобова

А потомак старих соколова,

У памети нешто предосјећа

Да га чека велика несрећа,

А чуја је од Ђеда и Оца

Кад кидише на бусику овца

Кад се Ован под чактаром стреса

Животиња ногом кад отреса

Кад пландују овце испред зоре

Вријеме ће да не може горе,

Бојаше се провале облака

Па бијеле Овце наарлака,

Шест овнова ардакну да јаве

На Љубишњу натраг да прејаве

Да ниједан не изнесе главе.

Најпрви је Мркаљ нагарио

Скоро му је чактар набавио

Тисов Тељег, чактар од по хрома

Да ниједан не гледају дома,

За чактаром овце најавише,'

А облаци мутни навалише,

У долини магле ујавише,

Грми тутњи сијева Свјетлица

А навали киша лапавица,

А Радомир као ластавица

Облацима силом на срамоту

Изјавио на највишу Коту

Ту ђе му је најстраше животу

Неће пусге да остави овце

Но на старе личи Црногорце

Нешће бјежат без оваца мајци

Да му сјутра друштво не пребаци

Али хоће прећи про бријега

Од вјетрова, кише и снијега

Лапавица лије ка из кабла

Вјетар чупа петстољетна стабла,

Тутњи грми сијевају муње

Побјегоше Орлови у жбуње

Побјегоше косци са ливада

Од велике олује и града,

Орлеанка која тиће леже

Коју љубав родитељска веже

Са гњијезда у гору побјеже,

У планину што бјеше дивљачи

У гору се спушти и пребачи

Панули су по земљи облаци

А Радомир зло да му је мајци

Кад прејави на брдо Љубишну

Жива муња од небеса шину,

Гром загрмље са брда Радана

У неђељу на светог Јована

Да побије Овце и Чобана,

Нешће гађат борове ни јеле

Но чобана и овце бијеле

Нешће гађат Вука под омаром

Но Мркаља овна под чактаром.

Све то мртво у планини леже

Али рањен Радомир побјеже

Пошто су му изгинули брави

Дако како нађе мјесто глави

Однекле му нанијела срећа

Будимира брата стричевића

Он код брата јуначки долеће

Да с њим бјежи од мјесто несреће,

Али муње у своме бијесу

Да се спасе дали им нијесу,

Каква дана и какви облаци?

То стољетни не причају старци

Да су прије упамтили ово

Да је било у племе Бобово

Да су вака бивала чудеса

И волико на гомиле меса

Чобан оста као иза грома

Ками мајци да ђе виђет дома.

Виђе да је на ивици гроба

Препао се да не гину оба

Па говори Будимиру брату

Иди мога те пронађи тату

Те му кажи одма да ме тражи

Кроз Љубишну високу главицу

И донесу топлу кабаницу

Иђе жива ако ме затекну

Дако са мном у катун утекну.

Дијете је однијело гласе

А Он јадан ниђе ништа насе,

Велика му студен додијала

Клачина га не би огријала

Од велике кише и поплаве

И велике грмљаве и страве

Ранила га за плећа стријела

И косу му с главе понијела

Освоиле Танталове муке,

Премрзле се и ноге и руке,

Уз ледне се прислонио плоче

Па у јаду јадовати поче:

„Што ми нема несретнога Тате?

Ђе си мене Велимире брате

Да ми видиш ране и комате

Ја сам давно поручио за вас

Што вас нема не било вас данас,

Шта ми нађе несретнога оца

Свака му је изгинула овца

Ја тешкије допануо рана

И овога несретнога дана

Жив бих мајци у колибе сиша

Ал не даше громови и киша

Но погибог овце чувајући

Да ми мајка умре кукајући

Без оваца стругу затворите

А пусте ми књиге сагорите

И свак нек се од несреће боји

Да га јади не задесе моји,

Но штаћеш ми мој брате без мене

Кат те стану стизат успомепе?

Туђу браћу кад видиш у колу

Туђе ђаке кад иду у школу,

Кад чобане видиш у планину

Ил небеске муње када сину

Ил гром Јелу неђе кад убије

Ил студена киша кад улије

Сјећаш се моје погибије,

Како ће ми јадовати мајка

Кад загрме муње из облака

А мој ђедо и болесна бака

Чијега ће миловати ђака?

Без оваца стругу затворите,

А књиге ми моје сагорите.

Ти кад станеш окупљати свате

Оли рећи Леле мене брате

Ол ујаке у сватове звати

Коме ли ћеш моје мјесто дати

Кад појаше Тата на Дората

Нећеш имат милијега свата.

Кад се стану веселити свати

Кости ће ми у гробу пјевати,

И тако је на студеној плочи

Заклопио за довијек очи.

Због Стихије што вулкане туле

И студени тридес испод нуле

И несреће старога крвника

И стравичне руке громовника.

Кад су црни допанули гласи

Похита је отац да га спаси,

Залуд му је хитање и нада

Све с кантуна трчи и сливада

Хита народ ко ће стићи прије

На то црно мјесто погибије

На Љубишну високу главицу

Нагазише грдну касапницу,

Буљук брава Ивановић Славка

Опалила муња из облака

Све то легло ка снопље по њиви

Шта су брави у планини криви?

Гром ако је у нечијој руци

Ка што није познато науци

Неби така безакоња ствара

И невине домове разара,

Куд је Чобан не додио мајци

Ту му бјеху Капа и Опанци?

Он је рањен отоле побјега

И сад траже по планини Њега,

Док глас црни чу се из далека,

Брат Велимир брата залелека,

Радомир се бјеше престравио

Ту ђе га је Борко оставио,

Преста киша а завлада туга

Појави се двобојна Дуга.

И то чудо бива с бог нечега

Успомена Нојева ковчега.

Отоле су понијели Њега

Са Љубишне леднога бријега,

И носе га кроз љетне катуне

Тамо ђе ће младост да му труне,

Силан народ скупљат се поче,

Чак од Дрине и вароши Фоче,

Од Пљеваља и Свете Тројице

До Вашкова и Ограђенице,

Тога дана тревио се светац

Па му мајка пошла у Мештровац

У родбину у Млађеновиће

Јер се сестра ужељела браће,

И ето се истог дана враће,

Ђе је црни задесише јади

Хоће себе очи да извади

Што се није пре десила дома

За вријеме несреће и грома,

Јадна мајка кука и нариче:

„Радомире живи мучениче

Уби ми те муња из облака

Како ће те прежалити мајка

Кад у школу стану ићи ђаци

Како ће ти црној бити мајци?

Тебе мајка неће опремати

Нити ћу те у школу спремати

Мјесто школе и мјесто састанка

На гроб ће ти долазити мајка

И пусте ти књиге доносити

Ту их мајка сузама росити

И више их враћат кући нећу

Када црне чавке долијећу

Нек их носе да гњијезда граде

Ђе ће црне тиће да пиладе

Тога јада и тога покоља

С Њим замакоше про Коњскога Поља,

Про пустиња и про Водовода

Одакле је одведена вода

Чак далеко с Босанске границе

До Мештревца и Ограђенице.

Неко кука а неко лелече

Није така долазила вече

Од кад Драга кроз Бобово тече,

Друго јутро у село Слатину

У ту стару постојбину њину

Радомира браћа и рођаци

Црној земљи предадоше мајци,

Ал' то није мајка него Маћа

Одакле се нико није враћа,

То је старо мјесто једнакости

Ђе не можеш разузнати кости

Ил' су Царске или су поганске.

Његов отац Ивановић Славко

Није мога живљети никако

Док споменик не подиже сину

На Љубишну високу планину,

На врх Коте поред Пирамиде

Те га двије Републике виде,

Да се прича гроз дуга столећа

Ђе се ова тревила несрећа.