понедељак, 01. јул 2013.

ВИТЕШКА ПОГИБИЈА РАДУЛА М. РАДОВИЋА


ВИТЕШКА ПОГИБИЈА РАДУЛА М. РАДОВИЋА
(Комитског ХАРАМБАШЕ) 1918.

Шта Радуле Радовићу рече?

Кад од Швабе у гору утече,

Заклео се оружјем и части

Да им неће жив у руке пасти,

Па с дружином у гору побјеже

Ко ће вука горскога да свеже?

Који чуда од јунаштва ствара

Момче младо с Радовића Бара,

Од јуначке куће гласовите

Харамбаша поста у комите,

Згодно момче ка на гори вила

Не краси га ни злато ни свила,

Но сукнено ођело сељачко

А на њему оружје јуначко

Крагујевке око себе носи,

Московка му вазда на готов си,

Каква носи у пасу наганта?

У којиму осам стоји брата,

Руска марка у свијет позната. .

Око врата дурбин од биљура.

А по свему међедина сура,

Жива слика старије Каура,

Каква стаса а млад као роса,

Мрка чела орловскога носа,

Низ врат пала замршена коса,

На рамена мушка наслоњена

Ка соколу перје на кољена,

Помало га наусница гари

А он као Црногорци стари,

Кад вјешала виђе и зулуме,

Докопа се планине и шуме,

Те постаде онога времена

Понос свога братства и племена,

А страшило кула и посада,

И бијела Колашина града,

У комите три године дана

Тешкијех је допадао рана,

Хајдучком се лијечио травом

Ране прао шљивовицом правом.

Завијао с кошуље рукавом

Под пећине лежа на носила

Понуде му мајка доносила,

У зло доба уз гладне године,

Хљеб од траве и од липовине,

И по чашу воде и млијека

Није има другога лијека.

А најмање за неђељу дана,

У бој иде завијених рана.

Док једнога дана јесењега

Швапска војска опсадира њега,

На планински извор љековити

Ђе долазе да пију комити,

Неко каза и погази вјеру

Да ту пију и да ране перу,

Знаде Шваба у колико сати

Ту Радовић треба да наврати,

Да погине и да главом плати

Мало стаде а много не прође

А Радовић до извора дође

У горама у планини ,,Доли"

Ту га војска чека и опколи

Прије но се сагао да пије

Пушке су га погодиле двије,

Пребише му ноге обадвије,

Али то му не би изненада,

Јер се вазда погибији нада

Мушки бомбе око себе бача

Одлијежу Ровци и Морача

Ал' се Швабе надале нијесу

Шест мртвијех дома да однесу,

Мислили су да ће да се преда

Ал' вук рањен ухватит се неда,

Но је лакше ухватити вука

Но Радула рањена хајдука,

Но пјеваше кад шћаше да гине

О јунаштву Радовића Мине,

И многије своије предака

За вријеме борбе и Турака.

Он до своје традиције држи

Хоће дату ријеч да одржи

Чим је вазда храбрио хајдуке

Да Швабама не падне у руке,

Вешовић се сиви соко преда

Ал' Радовић ухватит се не да

Сам се данас са швабама бије

Са њим друга ниједнога није,

Неко умро а неко се преда

Неко мјесто својој глави гледа.

Рањен хајдук из планине зове:

Радовиће, браћу соколове

И рођака Војводић Машана

И ускока Жижић Радосава,

Од Никшића Ђура Миковића

И племића Божа Головића

Од гласита села Озринића

Ђе си данас Дуловић Тодоре

Што су ове опушћеле горе?

Њему Шваба иза плећи виче:

„Предаји се стари одметниче!"

Од тих нема живи ни двојица

Све поклала шпањолска грозница

Неки су се под закон склонили

А неке смо по шуми побили

Но се предај и сачувај главу

Да све друго дамо забораву,

Радуле им мушки одговара

Изађите хрђе из омара

Видите ли да немам заклона

О ваше ми вјере и закона

А зашто сам поша у хајдухе

Него да ви не падам у руке,

А кад швабе јуртисаше нањ'га

Ал' јунаку малаксала снага

Ал' и свјестан великога чина

Као јунак, као величина

Хоће себе да овјековјечи

Јер је образ од живота пречи,

Ријеши се мушки да погине

Ка потомак војеводе Мине

У планини неразумној мајци

Ђе аманет чувају Горштаци

Ђе се муње од стијене туле

Шта уради Радовић Радуле?

Склон јунаштву још од колијевке

Живи огањ у бомбу унесе

Наслони се преко крагујевке 

Те му тјело јуначко разнесе,

Мушке му је изломила груди

Да причају до послије људи

За његово јунаштво у гори

Ни Синђелић да га не прекори.

Нит се преда нити је побјега

А кад швабе дођоше до њега

Но га бомба разнијела свега.

Да га ова не ухвати банда,

Којима је много дао јада.

Кад се ова дознала несрећа

На крваве Баре Радовића

Стасаше му браћа и рођаци

Те комаде донијеше мајци

Нека види остарала мајка,

Каквога је родила јунака.

А два брата и три сестре миле

Ту су срца јуначкога биле

Мање им је мртва брата жао

Него да је жив у руке пао

А да ви'ш му црне сестре Стане

Женска глава ал' јој није мане,

Да је сестра Томашеве Плане,

Радулове кад виђе комаде

Па у јаду нарицати стаде:

Мој Радуле мој очињи виде,

Ђе крвнику на нишан изиде

Што учиње брате одабрани

Ко ће да нас од душмана брани

С тобом сам се по горама крила

И црну ти храну доносила

Од кунове коре и од ресе

Да ми брата швабе не објесе.

Ко многога Црногорца што су

Заш ли наша дико и поносу

Још ти отац лежи у таоце

Ђе угледне муче Црногорце

Лакше ћу те прежалити брате

Кад не даде жива да ухвате

Но одржа оно што си река

Онда кад си у шуму утека.

Да те неће ухватити жива

Ја сам црна сестра и одива

Још ме једна запунула змија

Кад изгубих брата Димитрија

Што подлеже ранама из рата

Ал' још имам у свијету брата,

Но Радуле сунце моје јарко

Умира би једном свакојако

Кад би љепше и гласовитије

Но противу змије Аустрије

На коју се грозила Европа

Да је живу у земљу закопа

Зато што је наћулила уши

Слободарске земље да угуши

Мој Радуле покој твојој души

Јер на јадној Мијатовој кули

Јуначки се огањ не истули

Једна жишка има да свилуће

Ал' ту нема шљемена нит' куће

Сурвала се клета до темеља,

У њој нема среће ни весеља,

Нит се слави нити божићкује

Нит се пјева нити јадикује,

Нити плачу у повоју ђеца

Нити пјева у кући пијевца,

То већ није кућа но гомила,

Кроз камење зовина пробила

То је дрво које нема лада

Ал' је свједок великијех јада.


Нема коментара:

Постави коментар