четвртак, 04. јул 2013.

СТАРОСТ ЈЕ ЧУДО


СТАРОСТ ЈЕ ЧУДО

Свакога је живога инсана

На рођењу судба записана

Орочен је код свакога вијек

Мимо то му не помаже лијек,

У животу и љуцкој слабосги

Нема ништа теже од старости

Добар чоек кад доживи дане

Да га на ред туће шћери хране,

Јадно ли је виђети чоека

Што је свога цијелог вијека,

Све сједио ђе сједају људи

А сад сједи ђе се перу суди.

Понеки је доживио друже

Да кумпијер за главњама струже,

Старост га је ухватила за врат

Те постао од чоека пањат,

Ал му опет синови завиде

Ђе је среће те напријед иде,

А неки се родитела стиде

Ето докле ништавило иде

Једноме се удава унука

И син га је за кревет завука

Он је проша толико ратова

И данас га крију од сватова

Јадна старца голије гњатова

Што је рањен доша са Мојковца

И стиде се од таквога оца,

Његовијех јада и старости

Да им неби замјерили гости

Скрајнули су старца ђе не треба

Да им углед неби поколеба,

Нек се нико не зарече живи

Да таквијех јада не доживи,

И велике муке и невоље,

Ко остара што се не закоље

Многи би се на то да ријеши

Но не може душу да гријеши

Да оставља након себе ману

Да га људи коре у земану .. .

Оро који много живи љета

И вије се између планета

Свих пернатих животиња што је

Признају га и њега се боје,

Цареви се са њима поносе

И лик његов на крунама носе

Па га старос до тога доведе

С Кокошкама зиму да проведе,

И да с њима из корита једе

Он који је у скорој младости

Вата Змије и глода им кости

И доживи Вране да га кљују

А не старца ђеца да не пљују

Мудар старац сам се себе стиди

Нагрђену младост када види

Себе куне мртвијем завиди

И не може себе да опрости

У младооти што ствара глупости

И како је мушку своју снагу

Просипао и давао врагу,.

Старост није болест приљепчива

Ал јест грдна и неизљечива

Од ње нико извида се није

Од кад Сунце Васиону грије

Нема коментара:

Постави коментар