среда, 03. јул 2013.

ПОЛОМЉЕНЕ САБЉЕ


ПОЛОМЉЕНЕ САБЉЕ

На хиљаду девете стотине,

Дванајесте крваве године,

За вријеме осутније дана,

Кад осташе Турци без Балкана,

Бугари им узеше Тракију,

Грци Епир и сву Тесалију,

Срби Битољ и Македонију,

Црногорци равну Метохију,

До Звечана и до Митровице,

До Тулбета и до Грачанице!

Само Скадар код ријеке Дрина,

Због неслоге српске од старина,

Ту пуштише Турке и Есада,

Те дигоше куле око града,

И плотове около шанаца,

Зло велико за Црногораца!

Ђе је десет хиљада бораца

— Изгинуло због таквога рада,

Око Скадра крвавога града!

На шанчеве Широчкога Виса,

Љешанска се нахија крдиса

Љути бјеху на Краља Николу,

Што су славном Љешанскоме Колу,

Слаба му се ријеч омакнула,

Те Љешнане у срцу такнула,

Данас на врх Широчкога виса

Баталион Љешански кидиса,

А пред њима Радуновић Марко!

Јунак прави да га није лако,

Најпрви је допануо рана,

Ту се пола ископа Љешнана

Изгибоше Љешански јунаци,

Ту је камен многој био мајци,

Многе љубе удовицом звате,

Сестре ишле косе одрезате!

Останула ђеца без отаца,

Спотица се старац код оваца.

На врхове виса Тарабоша,

Види попа Вукчевића Јоша,

Крвав јунак, гази по разбоју,

Те хришћанску врши дужност своју.

Међу ове Љешанске јунаке,

— Три су брата од оца и мајке,

Три ђетића три Радуновића,

— Из Нахије из Прогоновића,

Погинули у овоме боју,

За јуначку домовину своју!

Њина оца Крста Николина

Не сметаше толико година

Те је своју ђецу соколио,

И кроз борбе јуначке водио,

И вазда им старац говорио:

,,О синови моји соколови"!

Нема смрти без суђена дана

Ни витешке славе без мегдана

Ко погине ђе треба гинути,

Сам ће себе спомен подигнути,

Сјетите се свога брата Ђура

Што на града оста Портатура

У бој љути противу Јапана,

А на страну Руса и Балкана,

Под командом мрка Црногорца,

— Поповића Јована — Липовца!

И племића Влада Петровића;

И Арсена Карађорђевића,

И јунака Шпадијера Марка,

Гвозденовић Анта из Ћеклића,

Са зелена Лима, Саичића.

Он је тамо изгубио главу

Ал добио поштење и славу".

Тако отац синовима збори,

Али ту се зло и чудо створи

— Наврх тврда Широчкога Виса,

Старчева се заврши замиса,

Ђе падаху шанчеви и жица

Погибоше брата сва тројица!

Но ево ти јада и несреће

Да за Крста Турско зрно неће,

Ал нит јекну нити залелека,

Само што је синовима река:

„А ох мене Ђуро и Илија,

Ђецо моја, Бајо и Андрија,

Погибосте, ђе гинути треба

Гдје је људска дужност и потреба!

Још Ђурове овђе да су кости

Па животи ваши да су прости,

Клећу Турке и свашто им рећи,

Што ја остах у овој несрећи!

Боже што си позва ђецу своју

„Прими с њима грешну душу моју"

Но глас његов до неба доприје

Прекрсти се старац и умрије.

Земљи паде Богу душу даде!

Ту погибе ова сабља стара,

Од четири срчана удара,

Од четири ране без лијека,

Да се прича за то довијека,

Смрт је таква чудна и ријетка!

Можда двије од седмог вијека!

Бог се сами на њега смилова,

Те испусти душу код синова.

И стиже их на вратима раја,

Ту нађоше Пивљанина Баја,

И јунаке с горе Вртијељке,

Из прошлости славне и далеке!

Ту чекаху скадарске хероје

Да их воде у насеље своје,

Ту Едемски поток ђе извире,

Тамо ђе се никад не умире,

Ђе су рајска поља и красота,

Тамо ђе је рај — дрво живота,

Тамо људска рука ђе не ради

Тамо ђе су божји рукосади

Тамо ђе је поезија башта

Тамо ђе је Пушкинова машта!? ..

Нема коментара:

Постави коментар