уторак, 2. јул 2013.

ИЗГУБЉЕНА НАДА


ИЗГУБЉЕНА НАДА
1940

Шта 'но пишти у гори Семољу?

Ако пишти јес му за невољу.

Или пишти у процијеп гуја?

Или тутњи вјетар и олуја,

Ил' рањена кошута лелече,

Или вода из језера тече?

Ил' срндаћи по горама скачу,

Или гладни гавранови гачу-

Ил' се јеле врховима тичу,

Ил' чобани код оваца вичу,

Ал' од тога ниједнога није;

Него нешто од свега јадније,

Јер је мајка сина изгубила,

Па цијело племе узбунила.

Кука јадна Јекнића Стамена,

Линуле би сузе из камена,

Она сина Радомана тражи.

Куми земљу дај ми ишта кажи?

О мојему сину Радоману,

У којој је битци и мегдану,

У бездану твоме пропануо

Ил' је туђег ропства допапуо.

Земља ћути а мајка се љути,

Што му не зна гроба ни мрамора,

Нит' му чује гласа из затвора.

Не зна шанац у коме је био;

Не зна врана који га је нио;

Не зна воду гдје се утопио;

Не зна гдје је очи заклопио;

Нит' крвника кога је убио,

Нит' планину гдје се изгубпо.

На свашта је промишљала стара,

Па се јадна с јадом разговара.

Туда кука и ноћи и дневи,

Дако кога са боишта треви,

Који бјеже из ратније база

Дако би јој ико за њ га каза.

Јел' га гледа" мртва или жива?

Туда чека Кљајића одива.

Са кукањем срце своје пара,

Гором иде с гором разговара:

,,Чарна горо твојега ти лада,

Сушиш ли се од мојијех јада?;

Ил' кад неко дође изненада,

Те ви јелу посијече младу,

Друге јеле да ли зато знаду?

Дал им срце од жалости вене,

Као слабе изнемогле жене?"

Тако ова јадикује стара,

Звјерку срете и с њом разговара.

Јер је Семољ вучја тркалишта,

Гора пуста у њој нема ништа.

Не може га прегледати око,

На сред њега језеро дубоко.

Ту су змаја гледали да плива,

Гл'али коња ђе му вири грива,

Зими вуци око њега вију,

Љети виле долазе да пију.

Ту се утве у шевару крију,

Ту су гл'али страховиту змију,

Ђе под јелом крај језера спава,

А поред ње од јелена глава.

Ту је кажу у стару земану,

Свадба била Љутици Богдану;

Ту путници и данас свраћају.

Те с језера воде заваћају,

Па и ова Морачанка стара,

С језером се често разговара.

И жали се језеру и води,

За зло њено које је погоди.

Скрај језера и росне ливаде,

Нешто јој се погледати стаде,

Рањен јунак гдје кроз гору ходи,

Примиче се језеру и води.

Опире се на пушку крваву,

А кошуљом замотао главу.

Приђе јунак води иа обалу,

А потеже чутурицу малу,

Из језера воде те завати,

Па под јелу полагано сврати.

Ране пере а ране утеже

Ледне воде низ грло потеже.

Уз јелу је прислонио леђа,

Воду пије вода га вријеђа.

Од глади је заложио биља,

А језеро воду благосиља:

„О језеро што се осевапи,

Те ме уми и воде ме напи.

Одморих се овде ко на свили,

О дабогда с тебе Руси пили.

У то доба бастисала стара,

Похитала да с њим разговара.

Пошто му је ране честитала,

Онда га је за сина питала:

„Богом брате дај ми кажи ошта

Окле идеш, из кога бојишта?

Овдје чекам има мјесец дана

Све пролази војска са мегдана,

Мога сина нема са бојишта,

Зањ' ми казат незна нико ништа.

Ти ми каже јунаштва ти твога,

Окле идеш са боишта кога.

Да ми сина не познајеш мога?

Из пука је осамнајестога.

Подофицир из академије,

Који прије боја гледа' није.

Из Мораче Јекнић Радомане,

Па га нема с крваве пољане,

Од бијела града Осијека,

Ту ће бити, оста довијека."

Рањеник јој вако проговара:

„Казаћу ти Црногорко стара.

Идем сестро са ријеке Драве,

Идем с борбе страшне и крваве,

Гдје се Нјемци са нама поклаше,

Ал' нам с леђа уд'рише усташе.

Такве борбе страшне и јуначке

Били смо се пушкама млатачке.

Ту сам твога Радомана гледа,

Гдјесе момак десетини не да.

Но кад двадесет на њега навали,

Крагујевке четири опали,

Неда главу но скочи у Драву.

Не знам даље шта је с њиме било

И мене је зрно погодило.

Али мислим да је има крила,

Колика је Драва вода била

И велика ватра из небеса,

Не би крила изнијела меса.

Кући иди и сина не тражи,

А оцу му црне гласе кажи.

Радоману нека се не нада,

Па да му је с по свијета влада,

Ту је пука погинуло пола,

А мене су пребацила кола.

До Мојковца града крвавога,

Са мном друга нема ни једнога.

Ићи нећу у крваве Куче,

Да ме тамо Талијани муче.

Но ћу ићи од села до села,

Не би ли ме каква срећа срела.

Да још кога нађем као мене,

Дако скоче и Људи и жене,

Крв наново опет да лијемо,

И државу своју добијемо".

А кад стара разуми Стамена,

Па торбицу скиде са рамена,

Те јунаку из тврдије Куча,

Даде хљеба и сира те руча.

Он потоме оде у хајдуке,

Но од једне Морачанке муке.

Више ништа ни од кога не чу

Докле дође у Доњу Морачу.

Кроз тијесне кланце и богазе,

Све војнике пита што пролазе,

Док најпосле на село Црквину,

Ту јој нека слаба нада сину.

Казао јој један пушконоша,

Један момак са нама је доша.

Јекнић бјеше из Мораче Горње

Остао је у Бијело Поље

Каза негђе тетку неку има,

У Санџаку крај зелена Лима

Свратио је да се са њом види,

Него стара хајде дома иди.

Ни три дана неће више проћи,

Чекај сина и он ће ти доћи.

Кад је стара и то разумила,

Кући оде муња је убила.

Све је племе јадом заглушила,

Би зелену гору осушила.

Чека стара толико земана,

Ал' јој сина нема са мегдана.

Чекали га и отац и браћа,

Ал' се никад више није враћа.

Вјекови ће као дани проћи,

А он више никад неће доћи.

Нема коментара:

Постави коментар