ЖИВОТ БЕЗ ЖИВОТА

ЖИВОТ БЕЗ ЖИВОТА

("Плач Јеремијин")

Ја бих пјева уз гусле полако,

Ал' ко плаче није пјеват лако,

Још ме гусле храбре и соколе,

Но ме грдно братске ране боле,

Што им ниђе не нађох лијека,

Но боловат морам довијека.

Ђе је главу оставио младу,

У Пљевљима у Таслиџи граду;

Умријет ћу прежалит га нећу,

Јер је лакше свијет умирити,

Него братске ране замирити.

Па су моја малаксала плућа,

Немам више мушкога прегнућа.

Стари су се дани избројили,

А сваки ме јади освојили;

Немаштина и инокоштина,

Сиротиња и сиромаштина,

И зли људи - Бог нека им суди!

Презиру ме кад се молим Богу,

Не вјерују да живјет не могу!

Из главе сам зубе погубио,

А шесторо ђеце изгубио.

Како живим сам ме Бог убио;

Три сам страшна преживио рата,

Трљало ме свашта преко врата!

Сто сам пута у сну залелека,

И на срцу сваке јаде пека.

Ка дијете од петнаест љета,

С хајдуцима по гори авета,

Док сам запа у крвничке руке,

Те мучише мене и хајдуке;

Живијех се намучио мука,

У пивару Јанковога Вука,

О коњскоме месу и о репи,

А јеле ме змије и акрепи!

У Бедем се Никшићки распада

И у Крај сам Богданов запада,

У Бечке сам казамате лежа -

Из логора њемачкије бјежа,

Низ велику маџарску равницу,

Три пут хватат на Руску границу.

И заточен у града Ледена,

Те радио у фабрици креча,

И тада сам о Светоме Саву,

Препливао ријеку Сазову,

Да утечем и да спасим главу.

Кроз шуме сам Аустријске бјежа,

Са звјеркама под пећине лежа

И ноћива на стабла букова,

Међу јата горскије вукова.

Живио сам у Сигмунд Хербергу,

Ђе робови савезнички бјегу,

Ту нас Шваба у жицу загради,

Те изгибе од зиме и глади -

Седамдесет хиљада и више,

Ту јуначке кости оставише,

Жив из тога бездана изађох,

И опет се на слободу нађох

Да се борим за уједињење,

Те крвавих дрвље и камење

И грдније допануо рана,

На Крнову пољу од мегдана.

Па умало не изгубих главу.

У тврдоме кланцу Лупоглаву.

После био несрећан у браку.

Без имања на туђу сокаку!

Склањао се од људске пакости.

И страда сам у дане младости,

Без искуства и од наивности,

Што не знадох за људске слабости.

И падао у многе глупости,

Робовао код девет владара,

Хранио се с куке од кантара!

И живио од зноја и рада,

Али с мене нико није страда,

Нит' заплака нити је закука,

Нити црну кошуљу обука.

Велике сам муке подносио,

Тешко бреме страдања носио,

Клео сам се троном идеала —

И ту ми је мајка закукала.

И тада сам ка изгубљен био,

Од браће се по горама крио!

Распада се у подземној тмуши,

Али ми се небо не оглуши,

Бог ме сами спаси од крвника,

Од комшије, од солољебника-

Али људи од пера и знања,

Пошље страшне борбе и поклања.

Пустише ме на слободу жива,

Од прилике — ни права ни крива!

Сад у ову домовину нову,

Још ме браћа издајником зову.

Ал' кунем се чим се људн куну

И гробова ђе ми стари труну -

Од Требјесе до града Одесе,

Да нијесам за свога живота

Прут сломио из туђега плота.

И куда сам земљом пролазио,

Сто сам пута на смрт долазио,

Ал' сам вазда гледа и пазио,

Те нијесам ни мрава згазио,

Али свашта рекох и претекох!

Нит' сам чије сироче заплака,

Нит' на душу душманина мака,

Нити у зло нечије притака;

Али имам осталије мана,

Више но је у годину дана.

Зато Богу одговор ћу дати,

Па нека ми грешна душа пати.

Највише сам себе гријешио,

И узлове туђе дријешио,

Па ко ми је за то река: "Хвала"

Те сад жваћем трске идеала!

Без имања и осигурања,

Без пензије и без инвалиде,

Ал' то живи не оће да виде,

Па ни мртви неће да ме чују,

Ал' ми исто често поручују,

Да у њино пређем предузеће,

Ни тамо ми боље бити неће;

Јер је лакше превалити бријег,

Но најмањи заборавит гријех,

И остадох по некој судбини

Као суво дрво у планини!

Остах сваком вјетру на помету,

И свачијој вољи на измету -

Уклањам се с пута и дјетету.

Шесет љета код државе мајке,

Не зарадих на ноге опанке.

Већ ни пјевам, нит стихове стварам.

Ал' с гуслама себе разговарам;

Но смрт ће ме с њима раставити,

Онда ћу их сину оставити,

Нек прелазе из руке у руку,

Деветоме моме праунуку