среда, 03. јул 2013.

ПРОПАСТ АУСТРИЈЕ


ПРОПАСТ АУСТРИЈЕ

Кад цар Фрањо у Бечу умрије

Насљедника Карла зацарише,

И владара земљи поставише.

Чим је Карло на престолу сио,

Цио свијет за мир понудио,

Само народ да је као прије,

Под управом моћне Аустрије.

Но европске силе не примише,

Већ поново рата објавише,

На новога цара нападоше,

И велике војске устадоше.

Бој се бије па свакоју страну,

У Европи као на Балкану.

Кад краљ Петар са два своја сина,

Скупи силну војску из даљина,

До Француза уватише мјесто,

А у Солун направише престо.

Алексацдар војском командира,

Боже мили, јунак официра

Он гријаше војску као сунце,

А соколи ратнике Солунце.

Храброст има, гледа добровољце,

Те признате од Косова борце,

Што су дошли дако ослободе,

Своју браћу балканске народе.

На Цариград и на Гали-Пољу,

Ту се Руси са Турцима кољу.

С Русом иде Енглез и Француска,

Од њих страда царевина Турска.

У турску су уљегли пучину,

Дошла пропаст под Босфор Турчину,

И црно се замутило море,

Јер се Турци са Московом боре.

Руси руске нападају луке,

Да Цариград добију у руке.

Жеља им је останула нека,

Бонапарта кад их је претека.

На Шемислав и на Буковину,

И ту Руси без престана гину,

Прегоне се око Галиције,

Ал нестаје Русу муниције,

Издају га Жиди и Германи,

Официри Руски генерали,

Јер мишљаху да ће да им треба,

Но Бог Русе помагаше с неба,

Те не оде с тога у комате,

Но потуче Њемце на Карпате.

А Њемачка загон на Инглезе,

Са свом силом у море уљезе,

И уведе своје оклопнице,

Да инглеске руши морнарице.

Сви су тада на мору ратови,

Но кад јекну са мора громови,

Који морска утврђења руше,

Оће цио свијет да заглуше.

Сила силу често навијаше,

Све из мора ватра убијаше.

Јер падаху из воде громови,

Те се топе војске и бродови.

Инглеска је тако ратовала,

Није Њемцу своје попуштала,

Њемачка се на то наљутила,

Па је морску воду замутила,

Силну војску примакнула близу,

Престоници Француској Паризу.

И сву своју употреби снагу,

Они Париз одузет мишљаху,

И Француску републику свету,

Да не папти више на свијету,

Бјеше Париз изгубио наду.

Већ се сила примакнула граду,

Бог помаже генералу Фошу.

Разгиа Њемце као другу стоку;

Потуче их и живе зароби,

Вјечну славу на Париз задоби.

Оста Париз у првоме ставу,

Слава Фошу витезу и лаву!

Слава војсци што се храбро бори,

Да Француско право не изгори!

У помоћ су имали Паула

За кога је сва Европа чула

Тог француског дичног генерала,

Нека му је за довијек хвала,

Јер се славно одужио роду.

Под командом генерала Фоша,

Паула је про Вердена проша;

Друга му је Америка дала,

Јест Пешинга дична генерала,

Те је Пешинг са два милиона

По Европи Германина гоња.

На Тиролу силна борба стоји,

Њемачка се Италије боји,

Па оправи милион војника,

А толико морем оклопника

Јер намјеру несуђену има,

Талијане да изгна из Рима.

Ал му сила не поможе ништа,

Но се грдан врати са бојишта.

Тако савез побјеђени рати,

Ал на сваком положају плати.

Док Вилсону гласи допадоше,

Да народи многи пропадоше.

Онда сједе на својему трону,

Пише књигу Бечу и Лондону.

Нек вас свијет отворена знава,

Да се дижем за народска права:

"Ја сам један да судбину шијем,

И ја рећи отворено смијем,

Ко гој туђе држи као своје,

Нека види страшне тачке моје;

Згазићу га као да га није,

Ко се мени противити смије,

Ја уздравље Америке моје,

Штитим туђе право као своје

А ко шћене дрско да не слуша,

Своју снагу нек на ме окуша;

За то у рат свјетски и устајем,

И свакоме своја права дајем,

И то ће ми свак признати славно,

На темељу правде основано.

Но, Кајзере, диве из планина,

Чуј наредбу слободнога сина;

Добро знади што ти пишем овђе,

Теби твоје царовање прође,

Јер ти закон у савезу склопи,

Да дивљате по туђој Европи!

Зар се можеш већ владарем звати,

А туђ народ туђом земљом клати'?

Немаш наде ни на какву страну,

Да помаже тебе на мегдану,

Но се предај црна, кукавице,.

Да на ново счављамо границе!

Ко помоћи данас тебе може?

Руси ватру под Цариград ложе,

Престо турски гром стравични туче,

Цариград ће да предадне кључе.

А Бугарска исто тако страда,

Од Солуна Дојчилова града.

Аустрија с политиком ради,

Њен ће Карло да побјеже млади

Царство твоје прште на комате,

Бјежи и ти биће боље за те!

А ти Карло, од Беча владаре,

Ти си унук политике старе;

Политика не помаже више,

Но с престола хоће да те лише,

Ни сте туђа причепили права,

Још насрћеш на много држава.

Но, свакоме натраг своје врати,

Ил се с војском на мене обрати.

Америка тебе рећи смије,

Да те више на престолу није!

Ни Кајзера твога савезника,

Тако вама каже Америка.

Моје ће вас осудити тачке,

Да бјежите оба ич Њемачке;

Туђе дајте за своје молите,

А оружје сили положите".

Кад стигоше у градове књиге,

Владари се доватише бриге,

Кајзер сила држи се у ару,

А цар Карло одговор поврати,

Црна слова на бијелој карти:

"Ваш захтјев морам послушати,

Јер се више не могу држати,

А знам дивно грдна ми је мана,

Али ми је нестанула храна,

Јуначки сам бранио се доста,

Сваком своја земља нек је проста.

Молим, кумим, савезнике твоје,

Да ми земље не узмете моје,

А просте ви остале државе,

И Русима земље код Варшава -

Ето Босна и Херцеговина,

Бачка, Банат мале покрајине;

Ето Бока и ето ви Пола,

И велике земље код Тирола,

И Хрватска Чеси и Словени,

И Маџарска свакојако жели,

Да од свога одвоји се цара,

Јер их па то прошлост наговара.

Ето Лика и равна Барања,

И све земље које сам заклања,

Оне, су ми робовале доста.

Морам бјежат у неку државу,

Да ми Срби не изгубе главу,

Као што су прије Фердинанду,

У бијелу Сарајеву граду.

Књигу посла Швајцарској побјеже,

Српска војска на Балкан уљеже;

У Цариград трупе савезника,

Калаузи моћна Америка.

Ал војници јадни не знадоше,

Док од једном оружје предаше,

Остадоше робље у туђина,

Као јадна царевина њина,

Цар им оде и одведе владу,

У Базелу бијелом граду.

А земљама међе поставише.

Аустрије да не буде више.


Нема коментара:

Постави коментар