уторак, 02. јул 2013.

ЊЕГОШУ


ЊЕГОШУ

Кад Његоша читам, збиља се дивим,

И стид ме с колико памети живим!

Сва су му слова од ловорике

Прозрачна ума - славе толике,

Свака је његова ријеч ријека

Ал оно, оно „Ноћ скупља вијека"

Велики пастир Христова стада

Под шатором се Богињи нада

Ето је истече у сјају светом

И одликова га својом посјетом.

Сад ће му срце на мјесто сјести

Па нека седме заповјести

Па кад са Луне облаке скиде!?

Бесмртне зове да му завиде!

Његовој срећи немаше краја

Па макар никад не гледа раја!

Те на тај олтар испјева тропар

Његош, владика-пјесник господар.

Нема коментара:

Постави коментар