1835—10—марта
Висок бедем од камена тврда,
Ко мрк облак опасао куле,
Истуривши своје хладне груди,
Да заштити хареме и буле!
Изнад града на дугу катарку,
Полу-мјесец лепрша у зраку!
Око њега на стражњево коље,
Црногорске набијене главе,
Да их скину са бедема доље,
Очекује црногорце праве
Докле Јакуп старјешина града -
Сања, како вјечно ће да влада!
С друге стране широкога блата,
Измеђ грмља и леденог стјења
Дванаест се састануло брата,
Храбра чета, Јанковића Кења!
Ријешише ка војводе старе,
Да на бедем до зоре ударе,
Тако славна ова чета мала
Под бедеме крваве је пала,
По конопу Цеклињанке Маре,
Граде стубе двадесет аршина,
Уз зидине прислонише старе,
Да страх хвата од таквих висина!
Ал док Кењо, са врх стуба зађе,
Сва се чета око њега нађе!
Ка Орлови на бедем се пењу,
Хоће сваки да је раван Кењу!?
Онда чета дуге стубе преби,
Да за њима ишли Турци не би!
Прије зоре на пола сахата,
Све бегове похваташе страже,
Сваком главу скидоше са врата,
Да ниједан нема шта да каже!
Само брата беговога жива,
Оставише да им пут кажива!
Поранила бегова кадуна,
Да захвати са бунара воде,
Кад је ведра напунила била,
Нешто јој се погледати оде,
Па кад виђе шта гледала није,
Ђе се барјак црногорски вије,
Врисну „Аман! Дал је привићење,
И јесам ли при чистој памети?
Ко ту ноћас барјак да испење?
Ил је Шејтан из зидина клети?"
Није Шејтан нема привиђења,
То је чета Јанковића Кења.
Баци ведра о камене хриди,
Са папуча уздиже димије,
,,Аман беже! изиди па види,
Гдје се барјак црногорски вије"!
Бег погледну и зграби шешану,
Пушка плану, пред њим Кењо стану!
,Море беже, де оружје баци,
Предај града и кључе што брже,
Вид што раде цеклински јунаци,
Још ти брата свезанога држе.
Све је пало или се предало,
Ти си оста, али још за мало!
Бег знајући цеклинске хајдуке,
Хита брзо да им преда града,
,,Алах, рече, данас је у руке,
Хајдуцима због грешног нам рада.
Аман турци не пуцајте више,
Пропаст наша у курану пише,!"
Али турци не слушају бега,
Већ на бедем наваљују вучки,
Цеклињани не силазе с њега,
Већ се бију и бране хајдучки.
Врве турци из сваког сокака,
Пут бегове куле и барјака!
На капију навалили Турци,
Ал њу држе цеклињски хајдуци!
Ал је сила душманина злога,
Навалила на дванајест друга,
По двадесет има на једнога,
Док се војска појавила друга,
На глас ове грмљаве у граду,
Црногорци помоћ да им даду!
На капију већ стигоше први,
Поцрвење камена калдрма,
Људско тјело на парчад се мрви,
А бедем се из темеља дрма.
У тој борби побратиме мио,
Жабљак оста рушевина цио!?
Јакуп Кењу, преда кључе града,
С бритком сабљом капетан посрну,
Да му робље нејако не страда,
И да турци залуду не гину!
,.Са том сабљом мрки харамбаша,
Три су паса дичила се наша!
Па гдје ноћас на бедем у куле,
Црногорци с мене да је згуле?!
Са њом турске главе да сијеку,
Шта све може бити у вијеку!?"
Два велика турска, топа одагнаше,
Те владику Рада с њима дароваше,
Два чувена топа, Крња и Зеленка,
За њима је Султан у Стамбол лелека.
НИКШИЋ,
1969.
Нема коментара:
Постави коментар