ЈЕДНА КРВАВА ДРАМА У ПЛЕМЕ ЋЕКЛИЋЕ

ЈЕДНА КРВАВА ДРАМА У ПЛЕМЕ ЋЕКЛИЋЕ

Узeх гусле и турих у крило,

Да ви причам што је некад било,

Ђе је црна одиграта драма,

Под Ловћеном у нашим горама,

Ђе је мајка останула сама,

Из Ћеклића, Калуђеровића,

Та је стара из прошлог вијека,

Црногорка храбра и ријетка,

Остала је удовица млада,

За вријеме скадарскијех јада,

Остала је без икаква нада,

Ал јој бану срећа изненада,

Удовици Стани те не смрче,

Јер се роди очино посмрче,

Уживања и те женске страсти,

Она презре рад среће и части.

Женска глава ал Српкиња права,

Сина пази муке издржава,

„Хранила га и отхранила га,

На преслици и десници руци

Своје женске обуздала страсти,

Па за доба Швабе и пропасти,

Кад од глади мрагу Црногорци,

Без шпијуни и вјероломници,

Види ову јадну удовицу,

Ресу бере копа жућеницу,

Те је сина подигла јединка,

Добра сина, добра племеника,

Узо час га оженила мајка

Да наложи ватру из угарка,

Из њихова несретнога брака.

За петнајест година и више,

У дом чоека да не подигнуше?

И од сина невиђе унуче,

Док јој Васу погибија пуче.

Јср погани н безаконици,

Изнемоглој старој удовици,

И онаквој племенитој жени,

Која сина залуду ожени,

Убише га у његовој кући,

На погански начин и кријући,

У постељи кад је с љубом спава,

Ту се драма одигра крвава.

У кући му продавница бјеше,

Но лупежи провалит је шћеше,

Лупежима лупеж говораше:

„Ја се бојим ове ствари наше,

Ту је једна претпоставка друга,

Јер ти није без страже задруга,

Тамо спава од присоја гуја

За њега сам од другије чуја,

Да пустити без кастига неће,

Своју радњу, своје предузеће,

Но ће створит јаде и несрећу,

Племић Васо Калућеровићу,

Од јуначке куће и племена,

Јер та кућа није без кремена,

Наоружан од траве до зуба

Са њиме је вјереница љуба,

Треба нам се и од ње бојати,

Јер ако се оружја дохвати,

Ми морамо и на то контати,

Могла би нас ноћас ископати,

Треба пазит кад врата отвори

Да оружје наше проговори,

Али ћемо живјети у нади,

Кад су они обадвоје млади,

Мога би их санак преварити

И на друго све заборавити,

Сад их ето ђаво куд их води,

Какви људи и какви изроди,

Кроз село се пришуњаше крадом,

А мјесец их заклањаше ладом.

О мјесече зашто не истече,

Те крваву драму не претече?

Но зачама негђе за Карпате,

Да крзмамо довијека на те

Поможе им ђаво да се снађу,

Те дрвену потревише грађу,

Прислонише уз кулу понтове,

Што наћоше у селу готове,

Изађоше на пенџеру кули,

Онда кад се свијетло утули,

Кад сломише прозор с ластавице,

Спустише се на сред продавнице,

Свујаше се на танке конопе

Надаху се касу да отклопе,

Повадише калаузе кључе,

Браве иема ђе се не завуче,

То су кључи прављени за пљачке,

Отварају браве дубровачке,

Мисле да су пребродили кризу,

Да су дошле до шићара близу,

Но их женска опазила глава

Што код Васа господара спава.

Па је другу пришапнула Васу:

,,Неко ће нам отворити касу,

Прислушкујем има два минута,

Одиста су врата ошкринута,

А на сан ме закла змија љута,

Црн нам гавран на шљеме долеће,

Видим ноћас добра бити неће,

Па те будим хоћу да полудим,

Пуцај Васо, коевитез вичи,

А до врата никако не тичи,

Убиће те на самоме прагу,

Јер су они дали душу врагу.

Што то причаш женска страшивице

Какви снови, какве беспослице?

Да глас сјутра пукне кроз Бјелице,

Да сам бјежа од два три лупежа,

И свак би ме корио и река;

„Није смио опалити метка".

Пушти да га пљачкају цивили,

Нијесу му стари такви били,

Па је хитно отворио врата,

Три пут пуца из аутомата,

Ал' у тмуши, левор кад протлуши,

Викну Васо чут у село могу:

,.Стој, не бјеште друштвени талогу"!

Друкчије се крвник његов снађе,

Он се Васу иза леђа нађе

Осам пута у плећи га гађе,

Паде Васо а долеће Мара

Да исправи свога господара,

Зликовац је испријека гађе,

И она се под ранама нађе.

И још Мара у животу бјеше,

Кад комшије на глас долећеше,

Док се народ око Васа смете,

Мара коло крваво заплете.

Замаче се, зашто и због чега?

Или нешће да живи без њега.

Ил кад умре мање јој се тиче,

Што ће народ испредати приче,

Та ће тајна имати чувара,

Док се дигне из гробнице Мара.

Четири се сјатише племена,

Пред дом црни што нема шљемена,

Оде Васо и одведе Хајку,

А остави саморану мајку.

Два су леша масе донијеле

Кукајући и вичући „Леле",

Ђе је црква Милошеве Јеле,

У гробници једној до олтара,

А мајка му нарицаше стара:

„Сине Васо, велики поломе.

Задовијек ископати доме.

Што похита на врата поноћи

Те на грлић зликовцима доћи.

И погину у поноћној тмуши,

Те се мајке и куће оглуши,

И остави кукавицу црну,

Мајку чавку, на црноме трну.

Да свакоме досађује своме

И на гробу да вјекујем твоме,

Снахо Маро горска вило моја,

Куд се ћеде црна памет твоја?

Твоје ране бјеху за лијека,

А ти била на пола вијека,

Што намаче на грло узицу,

А остави горску кукавицу,

Шес кад би се пута удавала,

Од тебе се небих одвајала.,

Ал судбина неумитна сила,

Сурова је спрема мене била,

Те узима младе и лијепе

А оставља кљасте и слијепе,

Као што је разминула мене,

А узима с колијевке жене.

Ја удовах шездесет година

И јединка подизала сина,

И виђох ти ископану кућу

Сине Васо Калућеровићу. ,

Кука Стана од Миљановића,

У дом црни Калућеровића,

Сваког дана три пута долази

У пустуљу кућу о тојази,

Ту ће она да јади и тужи

Док се диже и памет је служи,

Ту свакога дана догавеља,

У срушену кулу до темеља.

Чини јој се да је проће жеља,

Плаши јадна чавке са зидина,

Да јој не би искобиле сина.

Јер зна она кад заклопи очи,

Ту већ нико неће да укрочи.

За ње нема ништа више свето

Све је за ње црно и проклего,

Од велике жалости и жеље

Пита цвијет кад ниче из земље:

О цвијете божије дијете

Кад си и ти под земљом зимова

Зиаш ли да сам мајка без синова,

Кажи мени мириса ти твога

Виђе ли ми Васа сина мога,

Шта ли ради што ме заборави

Што ми Мару снаху не оправи,

Но свакоме своме досађујем

Снаге немам да хљеб зарађујем,

Па ако те овце не попасу

Казаћеш ми сину моме Васу,

Ја у здравље ђеци синоваца

Не мучим се у дому стараца,

Хране стрину што два носи штапа

Ради бога и ради севапа,

Никола је мјесто мога Васа

Као да је испод мога паса,

Чувају ме ка да сам им мајка,

До судбине и суђена данка,

Мајка сину може да досади

Бог им дао што би били ради.

Тако стара грумен земље црне,

Кад је гледа човјек да утрне,

Нек је света рука и мотика,

Која ће јој шаком земље црне,

Стогодишње кости да загрне.