недеља, 30. јун 2013.

СМРТ РАДА БАКОВИЋА


СМРТ РАДА БАКОВИЋА 
Добровољац из 1917. године

Који оно црногорац бјеше?

И откуд га виле донијеше?

У Француску земљу савезничку

У јуначку војску америчку

Да крв своју за слободу лије

Тај је јунак из Југославије

Из Ускока изпод Дурмитора

Из вјечитог ратнога логора

То бијаше Баковићу Раде,

Такве главе не бијаше младе

Ни таквога стаса и погледа

У четири француска одреда,

Да су токе на плећи широке

Налица би на старе ускоке

Па откуд се под Фердун обрете?

У крваве Вилсонове чете

Гдје сто смрти одједном пријете

Кажи вило чути нам је мило

Рече вила са Фердуна града:

Ја познајем Баковића Рада

И сведок сам његовијех јада

Он је рођен у тврде стијене

Ђе јунаци поштење цијене

Слушао је пушке и плотуне

Причали му за битке и буне,

О Немањи и цару Душану

О Косову и Видову дану.

Кад се момче доватило снаге

Он остави родитеље драге,

У врлетне крше и точила

Да заради у свијет новаца,

Па да купи кућу и оваца.

Кад је поша овако је реко:

,,Ја одлазим у свијет далеко

Тамо негђе да зарадим злата,

Па се вратим на рођена врата".

То је река и у свијет оде

Кроз велике океанске воде,

Докле дође у тућем свијету

На петоме земље континенту.

У сјеверну земљу Америку

Ђе су права пружена човјеку,

У бијелу Клеалуму граду

То је мјесто омилило Раду,

Полажући у будућност наду.

Но Њемачка кад Европу згази

Америка пропаст кад опази,

Примората у рат да загази

Те предсједник земље Америке,

У рат позва своје подајнике.

Почеше се купит добровољци

А најпрви мрки Црногорци.

Но шта ради Баковићу Раде,

О јунаштву размишљати стаде,

Ријеши се и овако рече:

,.Од поштења ништа нема прече

Слушао сам ка мало дијете

Како стари турцима пријете

И како ме проклињала мајка

Да јој будем јунак од јунака

Па што ће ми зарада и новци

Кад ме стану корит Црногорци

Па га ето у редове војне

Ђе бијаху масе многобројне

Спреман да се одупире свему

Узе пушку и опрему њену

Шљем иа главу од челика љута

Боже мили страховати пута.

Ту се вије велика застава

Од четрдест и осам држава.

Атланскијем океаном јуре

До обале француске културе

Види Рада јуначкога сина

Не плаши се ратних сумарина!

Док до фронта дошли Оригона

А прати их маса авиона,

Ту се раде чуда од Европе

У крви се царске круне топе!

Ту хиљаде трупа некопати

Историја свјецка то не памти

Бој се љути бије у ваздуку

Хиљаде се авиона туку

Али соко Ђаковићу Раде

Од тога се чуда не препаде

Но напријед јури пр'о шанаца

То је адет код Црногораца

Да најпрви од народа свије

На мегдану поштење добије

Као стари ускочки черкези

Диве му се јунаштву Инглези!

У сред тога крвавога рата

Њега срете њемачка граната

Половину његова тијела

Граната је љута разнијела

Нема једне ноге до кољена

Лијева му трипут преломљена

Носе врани од њега комаде

А још један у животу Раде

Гледа Раде сам своје комаде

Како му их црни вране краде!

Није шала у далеки свијет

Ко ће њега виђет и унијет?

Око њега хиљаде палије

Нико нема да им прићи смије

Још не бјеше ватра утолила

Ал стигоше војничка носила

Притрчаше два Инглиза млада

Свога друга исправише Рада

Питају га браћа санитети:

,,Друже Раде оли умријети?

Јели ти се памет твоја смела

Камо тебе половина тјела?"

,,Рече Раде ја још имам наде

Врани су ми повукли комаде

Ал се надам да ће Америка

Извидати овога рањеника

Отоле ће њега санитети

На обалу морску донијети

С њим одоше преко Океана

Видаше га три године дана

Залуду га лијече доктори

Никад неће доћи Црној Гори

Јер хи1аду девете стотине

А тридесет четврте године

И октомбра дана двадестога

Оста Раде без живота свога

Грдне му се ране позледише

А јуначке прси оледише

Баш у вакту и времену томе

Кад хће поћи завичају своме.

Кад хће сестру да загрли Станку

И да стару обрадује мајку.

И да тури од вијенца грану

На гроб брату Баковић Јовану.

Који паде у љутом покољу

На тврдоме граду Бјелопољу.

Али кад се са душом борио

Он је своме друштву говорио:

,Не можете знати ни појмити

Како ми се с вама раздвоити

Жао ми је дана и мдадости

Најжалије што м' осташе кости

Про свијета у туђину овђе

Да мој нико на гроб ми не дође.

Зато драга браћо црногорци

Ваку поздрав оправићу мајци:

Црна мајко не надај се сину

Сва те срећа и нада размину

Кукај црна мајко без лијека

Не надај се мене довијека!

Суве јеле када се омладе

Онда ће ви тамо доћи Раде

И пањеви суви прозелене

Па ни тада вићет нећеш мене

Што ће суво у планини борје

Што ли мајци синовско мраморје?

Ал послушај Раде што те моли

Кад ти жеља синовска одоли

Пођи на гроб код Јована твога

Пољуби ми мрамор брата мога

Што погибе довијек му хвала

Рад чувања српских идеала

И кажи му мила моја мајко

Да ни мени није било лако

Јер сам и ја за исту идеју

Оставио кости у музеју.

Исплачи се и натраг се врни

Те нам на дом побиј барјак црни

Да се види и нека се знаде

Да је неста Баковићу Раде

И Брат његов Баковић Јоване

У крваве битке и мегдане

Па нека се црни барјак вије

Нек се подаљ љуте легу змије!

Затрните врата и прозоре

Нико тамо да уљећ не море

Нека расте с огњишта зовина

Нек се црни наша имовина

Онда сестру поздрављаше Станку

Немој нашу поскитати мајку,

Ту умрије Баковићу Раде

А дођоше војничке параде

И народа три хиљаде бјеше

Лелечући Рада понијеше

Спровод иде од града до гробља

А заставе пале на по копља

У Клеалум у граду Рослину

Почас чине брату словенину.

Који муке претпље велике

Под заставом земље Америке

Три су ратне организације

Америчке велике нације

Са заставом ратном и музиком

И војничком почасти великом

Испратиле тога Црногорца

Ко ратнога свога добровољца.

Ту је било много говорника

Али говор Браон пуковника

Истаче му заслуге велике

И признање земље Америке

Извршише прекаду гробници

Православни руски свјештеници

Онда књигу послаше му мајци

Стругар Машан и Лопичић Мило

Јављају јој све како је било

„Кукавице Маркова Ружице

Немој имат какве двоумице

Види добро књига шта ти пише'

Сина Рада гледат нећеш више

Вјекови ће као дани проћи

Ни на гроб му никад нећеш доћи

Кад оживи срце у камену

Кад изгори море у планину

Кад се земља на Бога наљути

Тада ћеш се с Радом састанути

У бијелу Клеалуму граду

Ту је душа испанула Раду

Сахрањен је у граду Рослину

Ал је спровод био твоме сину

Уз учешће америчке власти

Дате су му највеће почасти

А предсједник земље Америке

За Радове заслуге велике

Мртву Раду дао је награду

То је ратна војничка застава

Од четрдесет и осам држава

Сва од свиле и чистога злата

За заслуге Раду даровата

То је орден највишега лика

Што га дати може Америка

Дат је њему а послат му мајци

Нека виде браћа Црноторци

Да Инглези црногорском сину

Част подижу небу у висину.

Па два црна врана добавише

Те по њима књигу оправише

Црне птице море прелећеше

Ни на Ловћен починут не шћеше

Лете птице и дневи и ноћи

Није лако под Дурмитар доћи

Бану књига јесењега дана

У заставу ратну замотана

Узе књигу Маркова Ружица

Па закука као кукавица

Па је кћери додаваше Станци

Читај књигу црној твојој мајцн

Чита, плаче, докле залелека

Ево мајко књига из далека

Из Рослина несрећнога града

Каже да смо изгубили Рада.

Кад је за то разумила стара

Па с мртвијем Радом разговара:

,,Раде сине рано без лијека

Ископана кућо довијека.

Црна Горо кршу један сами

Ти ми Рада про свијета зајми

Мога Рада од двадесет љета

Пропала се та земља проклета

Њено благо и златне маине

Створиле се од њих развалине

Што на благо туђи свијет маме

Остављају родитеље саме

Види тога ископања мога

Од четири сина ниједнога

Јована ми Турци ггогубише

У крваве Муминове крше

Али мајци осташе троица

Два ми закла Шпањолска грозница

Дјецу моју Радоја и Јова

Куку мене кито соколова

С двије шћери остала сам црне

Ал мишљасмо Раде да се врне

Ал о томе нема више збора

Сад ни њему гроба ни мрамора

Но остаде у свијет бијели

С Црном Гором жељу подијели

Дјецо моја црни моји дани

Ко ће вашу мајку да сахрани

Из камена не ниче цвијеће

Вашој мајци више свитат неће! !...

Нема коментара:

Постави коментар