ГЛАД У ЦРНОЈ ГОРИ

ГЛАД У ЦРНОЈ ГОРИ

Послушајте, мила браћо, моја,

Кад слобода изгуби се своја.

Тешко ропство три године стаде,

Мртав народ леже на хиљаде;

Да пас пасу прича довијека,

Шта је било двадестог вијека,

Кило хљеба двадесет динара,

А немаше сиротиња пара,

И немаше ниће да заради,

У несретној аустријској влади.

Смисли народ на тешке начине,

Поче мљети тролетне клачине.

И глогињу са трнове гране,

С тијем мајке малу дјецу хране.

Плачу дјеца додијале муке —

Склопи мајци око врата руке,

Па је куме: ,,Дај нам хљеба, мајко,

Не можемо више живјет вако."

Гледа мајка, незна шта да ради,

Види дјецу ђе јој мру од глади

Не може им да поможе ништа,

Нит замеће ватре ни огњишта,

Ннт нмају од брашна оброка,

Него пасу као друга стока.

Три године, и за то вријеме,

Црна земља не примаше сјеме.

Гдје бијаше засијана њива,

Растијаше трње и коприва,

Као земља да бијаше љута,

Шта је кваси лудска крв просута.

За два љеба и лубину овчу,

Човјек дава, огњиште и плочу,

Све продаде од велике глади,

Још му нема ни пола чељади.

Закопа је свако у гробницу,

Све једући траву жућеницу,

И још ресу са љескове гране —

Господа јој не нађоше мане.

У то доба и црне године

Народ једе кору с липовине.

И мељаху кости од ајвана,

И то бјеше сиротињи храна,

И трулина из букова пања —

Крвавога тога ископања.

Многи ћаше испуштити душу,

Да не једе траву сријемушу

То је трава што најпрва ниче,

Кад се снијег у пролеће миче.

Има као магареће уво,

Благо томе ко је није куво.

Коприва је многога спасила,

И зато се она огласила.

Без ње многи мора је нестати

Па је треба на олтар метати,

Те служити на њој летурђију,

Нека народ памти Аустрију,

Која нам је кућу ископала,

ЊЕГОШУ је кости прекопала,

Е, да бог да, у море пропала!

Какве бјеху Танталове муке,

Кад се оде гладно на кулуке.

Свијест мрчи а ноге спотичу,

А стражари млате и урличу.

Не да сјести, не да умријети.

Нити под кров главу унијети.

Глад је тада нагонила љута,

Да брат брата изда по сто иута

И да своје изгуби врлине,

Многи мртав оста у прлине,

Без укопа и самртне књиге,

За то Шваби не бијаше бриге,

Нит би цркве, нити свештеника,

Да сахране тужна самртника,

Ни да свуче ни да преобуче,

Но хитају да га прије баче,

Нема нико да за мртвим плаче.

Живи мртвом завићаше тада:

,,Благо њему кад у земљу пада!