ВОЈВОДА ДРЕКАЛЕ КАСТРИОТОВИЋ

ВОЈВОДА ДРЕКАЛЕ

КАСТРИОТОВИЋ

Овце чува Дрекале војвода,

На граници два мала народа,

Арнаута и Црногораца,

Ту Дрекале бјеше код оваца.

На Рикавцу високој планини,

Ту катуни бјеху војводини.

Шест колиба под планинским висом,

Покривене јеловијем клисом,

Ђе се кува и млијеко вари,

Ту војвода уживаше стари,

И ако је гора и планина,

Ту бијаше: ракије и вина,

Од оваца меса и млијека,

А зар има бољега лијека,

И за здрава и за рањеника?

Ту му бјеху струге и торине,

Од дрвета меке јеловине.

Код торина шест мркијех паса,

Не би овце пуштили без гласа,

Кидисаће Вуку и Хајдуку,

Два му сина бјеху уза њега,

И снновац Лисичића бега.

Бег Лисичић Подгорице глава,

Посла бјеше пет стотина брава,

Код војводе свога познаника,

Побратима и сололебника,

Да му пасу на Рикавцу брави,

А у јесен дома да их сјави,

Да му зиме на Рибничка врела,

Ал' несрећа друкчије је шћела.

Та војвода класа бјеше људи,

Мека срца а тврдије груди,

Повјерова љуте Малисорце,

Да изјави на Рикавац овце.

На богате ливаде и паше,

Шивтари му тврду вјеру даше,

Да слободно на језеро поји,

Да се иле никакве не боји.

Зле комшије погазише вјеру,

Да ту бруку никад не оперу

Окупише Хоте и Руговце,

На бијеле ударише овце,

Таман бјеше опучила зора,

Залајаше вашке око тора,

А удари чета Малисора,

Војводине овце да плијене,

Али су им високе цијене.

Јер за браве давају се главе.

Кад се с њима војвода суочи,

Он у шанац јуначки ускочи,

Брани себе и бијеле овце,

А кликује браћу Црногорце.

Нема нико ђе се чути може,

На витешкој нужди да поможе.

Бране овце три Дрекаловића,

И синовац бега Лисичића.

Малисора десет обалише,

Док бијеле овце изјавише,

И војводин катун запалише.

И на шанац тврди навалише.

Ту војводу турци погубише,

И сина му Николу убише,

Ту дванаест паде Малисора,

Док им овце пуштише из тора.

Ту се локва ухватила крви,

Бег Шеховић из Гусиња први,

Послужи га у несрећи срећа,

Те посјече Кастриотовића,

Посјекли га јуначки нијесу,

Јер су били погазили бесу.

Погубише Лисичића бега,

Мјесто Лала погубише њега,

Момче младо заметало шалу,

Даде рухо Дрекалову Лалу.

Он Лалово одјело обуче,

Те му с тога погибија пуче.

Убише га Турци мјесто Лала,

Шта уради грешка једна мала?

Турци дома оправише Лала,

И даше му половину мала,

Јер се боје бега Лисичића

И освете и крвопролића.

Лисичићу погибија пуче,

Лале овце одјави у Куче.

И постаде Кучима војвода,

И данас је од њега народа,

Да га нико пребројит не може,

Благо томе коме Бог поможе.

Кад погибе војвода Дрекале,

Планине су за њим лелекале,

Чудила се и гора и вода,

Куд се ћеде велики војвода?.

Те га јутрос на језеро није,

Да дојаше хата да му пије.

Не купљу се по језеру виле,

Нит пливају утве златокриле,

Прић не смију срне ни јелени,

Јер се црни вода не зелени,

Не чују се вашке ни чактари,

Нит се кашље војевода стари.

Гавран гракће јели на огранке,

Јадикују виле на пропланке,

Вуци вију у подне по горн,

А шемлуче љути Малисори

Рикавац је планина на гласу,

Куда овце црногорске пасу,

Арнауцки чобани н наши,

Састају се на љетњој испаши.

Некад су се клали ка дивљаци,

Данас као људи и јунаци,

Љуцки сједе љуцки егленишу,

Вјерске мржње презиру н бришу

Заједно се на језеро поји,

Већ се човјек човјека не боји,

То језеро од страшнога суда,

Знаће причат ерупције чуда,

И глечерска отапања леда,

И промјену земљина изгледа,

Оно прича из новога доба,

Историју зараслога гроба.

На Краљевцу тврдоме бријегу,

Ђе катуни Немањића бјегу.

На обали језера и воде,

Ту су кости Дрекала војводе,

У Рикавац планинску пустињу.

А на поглед Плаву и Гусињу,

На Краљевац крај језера бријег,

Зар то није срамота и гријег,

Код толико његова порода,

Да ту лежи велики војвода.

У гроб који зараста у траву,

Да се лако преда забораву?

И данас му дугује потомство,

И цијело наше Црногорство,

Да на гробу накога јунака

Споменик му дићи до облака,

Вјешта рука слова да изрежс:

,,Овђе кости Дрекалове леже,

Великога кучкога војводе,

Заточника витешке слободе!"

Шест пута је у Скадар ходио,

Те с пашама преговор водио,

Приморава зулумћаре турке,

Да прикупе од народа руке,

Да законе царске не изврну,

Да на љуцки образ не насрћу.

Сузбија је тешко самовлашће,

Муслимана од старине бране,

Те за такав подвиг племенити,

Подићи му стубац каменити,

Да му никад име не умире,

Док Бојана у море увире...