ЧАРДАК ЗИНДОВИЋА

ЧАРДАК ЗИНДОВИЋА

Састали се санџаклије турци,

Под Мојковцем на Мекића луци

У сред љета у мјесецу јулу

На Мекића од камену кулу

Ту се тридест састануло ага

Међу њима Мекићу Суљага

Зборе Турци ту на доколици

Шта припада којој породици

Ко је бољи ко ли од бољега

Не нађоше лоша ниједнога

Кад свршише причу о турцима

Заузеше о Црногорцима

Који су им много јада дали

Многу турску мајку заплакали

Многе сузе пред Алахом лиле.

Док завика Кајовић Алиле:

„Шта ли турци хвалите се овђе?

Кад нас наше аговање прође

Ви причате неке беспослице

А гледате мрке Црногорце

Ђе ви ваше ору поткутњице

Видите ли преко Таре ладне

Ђе пуштисмо Црногорце гладне

Те нам добра наша притиснуше,

Турске главе на чардаке суше!

Видиш Хамза од Подбишћа главо,

На твој чардак ђе си с кадом спаво,

И веселе проводио дане

Сједи Бојић Мирко капетане

У Сабитов чардак поставише

Тврду стражу Кругушић Малише

У твој чардак хоџа Карајица

Морачанин Глигор Мучалица

И јузбаша Чечовић Милинко

Мирно живе не дира их нико

У твој чардак Кајовић Тахире

Бошковићу Лазар командире

Ал Лазара никад дома није

Нашу браћу на друмове бије

Те су Поља постали Котари

Бошковић се Лазар засердари

И недаду више Црногорци

Да се тамо сердарају Турци

Погледните под Гојаковиће

Нашу јадну браћу Кајовиће

Без среће смо останули старе

Ратков унук Зиндовић Лазаре

Чардак нам је уграбио лани

На мој читлук влашке овце храни

И данас се за мога живота

Направио ка Диклић Јањота

У дан ради а поноћи стражи

Још на мегдан мисли да ме тражи!

Ал тако ме була не родила

Но најгрђа каурска кобила

Не постио поста рамазана,

Ако нећу за неђељу дана,

Скупит војску од зелена Лима

И на Поља удрит каурима

Превешћу се код Барјактар, куле

Те попалит влашке карауле

Све ћу њине похватати страже,

Сва им црна гора не помаже!

Ухватићу Мирка и Малишу,

На муку их ударит највишу,

Онда ће их цареви забити

Обојицу на колац набити!

Ако срећа послужи ме стара,

Те ухватим Бошковић Лазара,

У љуто га гвожђе заковати

И Султану у Стамбол послати

А курвића Зиндовић Лазара,

Који вазда границу надвара,

Живу ћу му главу одријети,

И везиру на дар понијети!

Часна ријеч Кајовић Алила,

Поља турска као што су била

— Тако збори аси потурица,

А све трже сабљу из корица,

И посматра око себе турке

Како пуше на дуге чибуке

Сви слушају шта ће који рећи,

Смијел, ико Алила претећи,

Да не ради о овој несрећи,

Док завика Мекићу Суљага:

,,Лудили сте турци браћо драга-

Што слушате Кајовић Алила,

Окле памет ђе још није била

Да гинемо ништа није боље,

Против мира и цареве воље,

Књаз и Султан ставише границе,

Таром водом преко Бјеласице,

Ми књажевој не приђосмо руци,

Но ка вазда застранили Турци,

Но по томе шест година дана,

Држали смо Поља без Султана,

Књаз нас као Турске подајнике,

С правом прегна про Таре ријеке!

Да никога у Пољима није,

Него љуте из присоја змије,

Чувенога Стевана Дробњака,

И другије на гласу јунака:

Ка Жижићу Машан и Павићу,

И барјактар Беле Томовићу,

И хајдука од Васојевића,

Око Таре и Бјелојевића,

Но сједите шалити се није,

И рушити царско примирије",

Старца Суља нико не слушаше,

Но купити војску задрмаше,

Од Пљеваља па до Косанице,

До Јавора и града Сјенице,

Окупи се војска под пренћане,

Црногорске страже да напане,

Ту на троје војску раздвојише,

И на Тару воду пребродише,

Једну води Ибрахиме Банда,

И удари Мирку изненада.

Прије зоре и бијела дана,

И ухвати Бојић Капетана,

Друга војска под Мојковац сиде,

Пред њом Хамза Мартиновић иде,

И удари Кргушић. Малиши,

Ђе су страже и шанци највиши,

Њему Турци стражу разагнаше,

А Малиши тврду вјеру даше,

Ал да видиш Кајовић Алије,

Што је река покаја се није!

Но удари про Доњија Поља,

Ђе ће бити мука и невоља,

Јер га срећа не послужи стара,

Да ухвати Бошковић Лазара,

Он је био с четом у хајдуке,

Да убија по Санџаку турке!

Но удари војска Кајовића,

На крвави чардак Зиндовића,

Затвори се Зиндовић Лазаре,

И Мијовић Вуксан барјактаре,

А да видиш Грдинића Мата,

Он улеће чардаку на врата,

У прве се на чардаку нађе,

Па с прозора гасеровцом гађе,

А загна се Зиндовић Радуле,

Са чардака и бијеле куле,

Да заклопи на капији врата,

Но му пушка оба сломи лакта,

Лазар загон да избави брата,

И затвори на капији врата,

Освакуд су навалили турци,

А бране се с Чардака хајдуци,

Пушка пуца а турци арлачу,

Од чардака ћепанице скачу,

Но се загна Мумин Кајовића,

Да запали чардак Зиндовића,

Но га Вуксан Мијовићу гађе,

И Мумин се у Обарку нађе,

Три се пута чардак запаљује,

Стари Симо шинду одваљује,

Неда лако чардак да запале,

Док и њему ране додијале,

Но се брани Зиндовићу Раде,

Докле и он под ранама паде,

Сви грдније рана допадоше,

Ал запалит чардак не додаше,

Бој се бије око воде Таре,

А кликује Зиндовић Лазаре,

Он дозива Мирка и Малишу,

И витеза Перковић Драгишу,

И сердара Бошковић Лазара,

Ђе сте јутрос црногорски вуци?

Све нас живе погореше Турци,

А завика Арслановић Авдо,

Зиндовићу у јад се понадо,

Заробљен је Мирко и Малиша,

У Морачи Перковић Драгиша,

Ту ти нема Бошковић Лазара,

Но је с четом до Новог Пазара!

Не може ви нико доћи данас,

Предајте се биће боље за вас,

А Зиндовић одговара Авду,

Ја не губим у Цетиње наду,

Док је овђе Вуксана и Мата,

Нећеш прићи Чардаку на врата,

Надамо се у књаза индата,

Мато гледа про нишана Авда,

Паде турчин ђе се није нада.

А то гледа Кајовић Алија,

То је Турчин задрта балија,

Види да му изгинуше браћа,

И с чардака неће да се враћа,

За два дана и за ноћи двије,

Бој се љути по Пољима бије,

Докле кликну соко из планине,

Бошковићу Лазар пољанине,

Он на чардак зове Зиндовића,

Побратима Мата Грдинића,

Немој те се предати турцима,

Ево мене са Црногорцима,

Нањ' га Турци плотун оборише,

Бошковићу ногу саломише,

Док од свакуд срби ударише,

Под командом Перкова Драгише,

У ту ватру и битку највишу,

Избавише Кргушић Малишу,

И Бојића Мирка капетана,

Оба бјеху допанули рана,

Код њих двадест ага ухватише,

И свакоме живот дароваше,

Но се двјеста затвори Турака,

Све правије злица и јунака! '

Из куле се Бошковића бране,

А увукли хране и џебане,

Док ево ти Дожић Калуђера,

Он топове црногорске ћера,

Топовима чардакове гађе

Но му Хамза на вјеру изађе,

"На мир божји и на тврду вјеру,

Предаде се Дожић калуђеру,

Дожић Хамзу оправио књазу,

Да се злочин господару плати,

Но књаз Хамзу и све турке врати!

Но Церовић Грубан с Ускоцима,

Доња Поља отима турцима,

Потискоше војску Кајовића,

Заузеше чардак Зиндовића,

Први дође од Црногораца,

До чардака Глигор Мучалица,

Кад Турцима невоља додија,

Затвори се Кајовић Алија,

У чардаке танке Бошковића,

Што су били Ибра Кајовића,

Но на Турке Срби навалише,

Чардакове танке запалише,

Ко најпрви пут чардака скаче,

Ђоко Бојић из Горње Мораче,.

У сретање искочи Бојићу,

Из чардака Ибро Кајовићу,

Обојица сабље повадише,

Један другог мушки скасапише,

Чардак гори а сеире власи,

Ал ноћ црна дође те их спаси!

Те Алија с половину војске,

Кроз засједе прође црногорске,

Рањена га турци унијеше,

Да на поља не удара више,

Жижић Павић-Тари на обалу,

Он погуби Синана Свиралу,

Зулумћара бега од Затарја,

Кога укле сиротиња раја

Због његова тешкога русваја.