СРБИЈА У РОПСТВУ

СРБИЈА У РОПСТВУ

Узех гусле у жалосну руку,

Да запјевам пјесму јадиковку,

За срамотне бугарске злочине,

Што не даше Србу да почине.

Кад Бугарску Руси избавише,

Да не ћути под туђином више,

Међу народ заведоше реда,

Да Словенин себе заповједа.

Подигоше цркве и олтаре,

Поновише обичаје старе,

Што су они, браћа не знадоше,

Нељудима државу дадоше,

Да у свом дому господаре.

И да своме брату благодаре.

Ал' Бугари дивље ћуди бише,

За добро се мржњом осветише.

У главноме Балканском Савезу,

Тврду братску прекидоше свезу;

И кидиса сабљом иза врата,

На Србина старијега брата,

Предводећи туђе доконике

Из свијета љуте разбојнике.

Из Србије браћу изагнаше,

И сами се направише паше,

Да се Србу прекрстит не даду,

И књижаре српске сагореше

Окле муња по свијету креше.

Ништа части њиховој не смета,

Бију ђецу од дванаест љета;

Нити штеде попа ни трговца,

Човјек им је заклат као овца.

У Врању је жалост превелика,

Седамдесет неста свештеника,

И тај округ шеснаест хиљада

Крије мртвих у гробници глава.

Што падоше од бугарске моћи;

Има са чим у Србију доћи.

Па несрећно мјесто Сурдулица,

То је права српска костурница.

Док је људи и докле је сунца,

Причаће се мјесто Сурдулица;

Ту Бугари Србе доведоше,

По црномс губилишту томе

Касапе их по закону своме,

Ту је Српско покопано робље

Осамдесет пуиијех стотина,

Жене, дјеце невиних жртава,

Све то данас мртвим саном спава,

Па остала губилишта многа,

Што од брата добише се свога,

О свијету мож' ли вјеровати.

Да су срамни бугарски солдати

Живу дјецу из жена вадили,

Да га коље мајку нагонили.

Мајка гледа а с' душом се бори,

А Бугар је с брзометком двори;

Живу Србу вадили су очи,

Па се смију ђе неће да крочи:

Нос, и уши, и то осијеку

У културном двадесетом вијеку.

Сваку жртву прије но убију,

С квашенијем конопима бију;

За то многи испред своје смрти,

Од зулума мора да полуди.

Бије њина зликовачка рука;

С једним метком ђеда и унука;

Живој жени раскини мишице.

Па проврзи коноп кроз вилице.

Ох жалосне и несретне боље,

Њена дјеца сама себе туку.

Крв мајчина по њима се стаче.

Грдна рана још Српкиње боли,

Да су ови Татаро-Монголи.

Ђевојкама и српским женама,

Свете дојке вукли клијештима,

Пиште младе српкиње дјевојке,

Није шала живој чупат дојке,

И одвајат живац од ноката,

То је била за Плијевну плата.

Жива Срба по земљи положи;

А ватру му на груди наложи;

Ватра гори живо пече тјело,

Нико грђе не учини дјело

Ко Бугари у село Смрдону;

Те нам грдну зададоше рану,

Жива мужа и његову жену,

Димитрија и тужну Јелену,

Скуваше их живе у казану.

Како чудо раде код Пореча,

Свака српска гробница зајеча;

Ту Бугари Србе наморају,

Сами себе раку да копају.

Па кад себе направи гробницу,

Онда у њу угнај по тројицу.

Браћо моја, па закопај живе,

Доћ несмију сестре ни одиве,

Да их жале живе у гробници.

Ах, пропасти српској породици,

То се њима још чињаше мало,

Но шта им је на ум срамно пало,

То се чудо вјеровати неда,

Вјеруј брате, то када си гледа,

Жива Срба свежи за вилицу,

Па у јаму спушта безданицу,

Па у томе подземноме мраку,

Не спомиње ни оца ни мајку,

Само моли Бога за Солунце,

Да донесе у Србију сунце.

Тело своје чупа и прождире,

И најпотље од глади умире;

Ту умире без никога свога,

Неправедно од крвника злога,

Без понуда и никога ниђе,

Грдну судбу пред очима виђе.

Смрт јаднија каква може бити,

Може ли је ико измислити?

Нађе жену с чедом у рукама,

Њу и њега муче на мукама.

Да би звјерство извршили боље,

Надај мајку да чедо закоље,

И насилно крв са ножа пије

Од свог чеда горко ка' од змије.

А сад браћо да вам причам јаде,

Што у дио Србијанку паде.

Како тако урадити смјеше,

А од сестре без никакве преше,

Окини јој и руке и дојке,

И издахне од те муке горке;

Па на томе не изврше жељу,

Да је тужну загрне у земљу;

На грдноме томе мучилишту,

Од ње срамно задовољство ишту.

И можели човјек вјеровати,

Да су срамни бугарски солдати,

Српске жене мртве силовали?

Еј, штоли су Срби дочекали,

Јел' истина, о велики Боже,

Да то човјек урадити може.

То је истина у Србији било,

Кад се у њој црно коло вило;

Је ли ико у средње вјекове,

Ка њих срамно очекива' звјерове.

Још су ово замашни начини,

Да су ови срамотни злочини,

Оба српска нагонили пола,

Око мртвих да окрећу кола.

Гледа свога сина или брата,

Гдје му вири колац иза врата.

Докази су истинити јавни,

Да су њини официри срамни,

У Ристовцу у кола се свукли,

Што су српски свештеници вукли

Упрежени у коњске кочије.

Што гој Бугар више Србе коље,

Српску душу учвршћује боље,

И што ти с више Бугар љути,

Више Србин васкрснућу слути.

Пошље ове велике Голготе,

Сам се Србин воскрснућу оте.

Воскрсење то је Бугар крио,

Али га је Србин осјетио.

Зато Србин натачен на плоту,

Шаље поздрав Солунскоме Фронту.

И сад тамо настадс јецање,

Бога моле да буде кретање.

И Бугарин пред Србином цикну.

Кано трска кад вјетрови рикну.

Док се јави свето предсказање,

Да мијења у Србији стање.

На гробове нигђе прије неће,

Сваку вече гораху свијеће

И падаху са небеса луче.

Глас одјекну и свијетом пуче,

Сињу муња од Солуна града,

Проговори неумитна правда;

Ударише Срби осветници,

Побјегоше божји одпадници,

Али спомен оставише срамни,

Ка' зликовци из проишлости давни,

Јер хиљада сто педесет више,

Што гробова српских направише.

Крв се братска потоцима лила,

Еј, Бугари срамота ве била,

Што покољее учињесте таке,

Без невоље у домове братске;

Грдну си нам направио рану,

С Маџарима у кућу нам бану,

Своме брату шљеме сагоресте,

Ал' оборит темељ не могасте.

Но на силу неситога гада,

На борби се диже нова зграда

Из ње дуга поникоше крила,

Лепша много но су прије била.

Веј се Марко зват бугаром неће,

Више за вас руске нема среће.

Стидите се срамотни изроди,

Кад се скупе Словенски Народи,

Кад Славија царевина буде,

Твоја дјела дивљачка осуде.

Протогеров, и зликовске вође

Нек устану кад суд страшни дође,

Нек погледну сјенима у очи,

Како мозак низ образе точи.

Карканџијев, нека вади сабљу,

Да представља пред сјенама паљбу,

Братске ће је поквасити сузе,

Он сам не зна шта живота узе.

Браћа наша када ово чуше,

У рају им запјеваше душе...!

........ Душе братске!

Нек се стиди брат од брата,

Да му гробу нема мјеста

Таман да нам Марка отму,

И тамо га више неста

О, Борисе, Фердинанде,

Два бугарска великаша,

А знате ли није Словен,

Од Стамбола Фети-Паша -

----- Покајте се браћо наша!