СРПСКИ ГУСЛАР

СРПСКИ ГУСЛАР

Куд ће љепша цика и музика

За Србина старог мученика,

Од гусала и српског пјевача,

То нам срца у грудима јача.

И ако су од јавора сува,

Србин их је кроз вјекове чува,

Те му болне груди лијечише,

И кроз црну таму свијетлише!

С гуслама се Србин поносио

Кад је крвљу пољане росио,

И то су му страшне клетве биле:

„У изрода гусле не висиле!“

“Главе мушке не копа од пушке“

У њих србин полага, је наду,

Да му никад клонути не даду

То му бјеше свемоћни геније

Вођ, противу турске империје.

Ми смо од њих упамтили доста,

Од кад царство Македонско поста.

Оне бјеху у помоћ Душану,

Кад задоби славу на мегдану;

Оне мрачне дане запазише,

Како Турци Грке преварише,

За Косово жалосно кажују,

А с Милошем Србе ублажују

Марков топуз и Рељина крила,

На гусле је урезала вила,

Још и данас Азијате плаше,

Да још Марко на шарину јаше!

И још да се кашље у Урвину,

Још му топуз виде о Шарину!

Још му шарац под пећином рже,

Још га виле чувају и држе,

Поред Шарца коња Јабучила,

Дурмиторског вијводе Момчила,

Гусле памте котарске сердаре

И удбинске Турке зулумћаре;

Оне памте Страхињића бана,

И војводу Љутицу Богдана,

И Милана од топлице воде,

Па Новака памте у пећину,

И проклету Ђурову Јерину,

Па како нам српски гуслар рече,

За Данила и за Бадњу вече,

Потурице грдне кад исјече,

Подривање царево претече,

 Није важно које је године,

„Истријеби губу из торине“.

Гусле памте Никца код оваца

Па колико наших праотаца:

Иван-бега, пивљанина Баја,

И Чупића змаја од Ноћаја,

И Поцерца, Мутапа, Главаша,

И два змаја и витеза наша,

Што падоше од сабље Фочића,

Бирчанина и Ненадовића,

Ал' ево ти вожда Кара-Ђока,

Ал' колико српских крволока,

Бритка сабља погуби његова,

Све турскије, ага и бегова,

Те задиви цијелу Европу!

Гусле памте Рајића на топу.

Па Синђелић војвода код Ниша,

Турска сила тридесет пута виша,

На њ, га крену са Нишкога града

Турске војске дванајест хиљада,

Памти Чегар, памти Ћеле-кула,

Колико је закукало була,

Од једнога пушчанога гласа

Ту никоме није било спаса.

Гусле памте војевања стара,

Од Царева Лаза до Мишара,

Од Граховца до поља Тичара

Од Вучјега Дола и Фундине,

И крваве Вељкове крајине,

„И Тимока златнога потока“,

Манастири и свето гудало,

То је српску вјеру сачувало,

Па тај олтар зар да се угаси?

Које име Србиново спаси

И зар данас да се роде људи,

Да не слуша кад Србин загуди!

Ој, Србине, дико од свијета!

Чувај гусле дужност ти је света

Јер то дрво са парчетом коже,

Силе нема која сломит' може,

Два су царства најача пробала,

Да одвоје гусле од гудала...