СЕРДАР ЈОЛЕ И ВОЈВОДА ПЕКО

СЕРДАР ЈОЛЕ И ВОЈВОДА ПЕКО

Куд су оно кренули далеко

Сердар Јоле и војвода Пеко?

Да их није наљутио неко,

Да их није књаз Никола кара

Па другога траже господара.

Два су ова Србина витеза

Нешто љути на Николу кнеза,

Па се мичу изван Црне Горе

Негдје старци с миром да одморе.

Не трпи их црногорски кнеже,

Међу њих се црни враг улеже.

Они дигли галаму на Књаза

Пеко му је Павловићу каза:

„Јунак јеси црногорски Књаже

То ти кућа и племство налаже.

Ваша кућа два пуна вијека

Дала није Турцима лијека.

И били сте стожер Црне Горе,

То ви нико оспорит' не море.

Ти си јунак да ти нема пара

Сједио си уз рускога цара,

На конгресу европскијех сила

И држао сабљу преко крила.

И сви други гологлави бише

Осим тебе и старца Падише,

Све ти људско и јуначко баста,

Ал' што храниш уз кољено таста,

Који ти се из двора не миче

Те велике јунаке спотиче.

И мене је стио да окаља

Да нијесам на До Вучји ваља.

Ти си тога дана командова

Са твојијем јатом соколова.

Гледао си са крвава хата

Кад је Лука Осман пашу хвата,

Кад је Ђоко посјека, Селима,

Је ли Пеко какве мане има?

Је ли који од братства Његоша

Тога дана мимо Пека проша,?

Ил' сердара Јола из Завале

Ђе се војске обадвије клале?

Што витеза Јола разоружа,

Што је обруч стеза око Спужа?

Отимао куле и фолтице

Улијета, у сред Подгорице.

Ја сам данас испануо мали?!

Срамота је кад се јунак хвали,

Али су ми јади додијали...“

Књаз Никола трпи га и слуша

Жа, му Пека и боли га душа.

Љут је на њих Петровић Никола

Ал' жао му два так'а сокола;

Два витеза да бјеже од Кнеза,

Што су понос били Црној Гори,

Но у томе Јоле проговори,

Ка небеска кад сине стријела,

Љути Пипер из Завале села,

Викну Јоле пиперски сердаре:

„Што уради, драги господаре,

Те си твоје рашћера војводе?

Вукаловић у Русију оде,

Тамо ће му останути кости,

Што не нађе код тебе милости,

ПопуМилу грдну ријеч рече

Те га Осман Мушовић посјече.

Марко с главом у Медун утече,

Од педесет година, ил' више

Од невоље научи да пише;

Би невоље људске да опише,

Кад крваве попалисте Куче

Те тај кастиг по свијету пуче.

Направисте гријег вапијући,

Што не личи Петровића кући.

Па ђе су ти два планинска вука,

Ђоко Цуца и Филипов Лука?

Забачио Стојана и Драга

Не прелазе преко твога прага,

Одкад си се доватио блага.

Мука ти је чоека познати

Док власт стече ил' се обогати.

Власт чоека диже изнад људи,

А од новца може да полуди.

Шест си кула начинио зна се,

Све из наше сиромашне касе.

И још имаш на Босфору дворе

Који вред пола Црне Горе.

Седам поља около Никшића,

На свакоме двори Петровића;

И војводе Петра Вукотића

Ниђе прошли мимо ме нијесу.

Ти притиште Сливље и Требјесу,

И направи штале и буњишта

На требјешке земље и згаришта,

Дабогда ти не требало ништа.

Још, ти, Књаже, заборавих рећи

Па да ћеш ми и главу осјећи,

Што уради од братства Кадића,

Због Тодора и због Петровића?

Када Шваба Тодора објеси,

На закон се окрета, нијеси.

Што га свијет чува од Адама –

Да је глава Тодорова сама

Подмирити могла фараона

Ил' Нерона, ил' Наполеона?!

Зашто људе не пушти да живе,

Но им нема трага од одиве.

И тако се не свете јунаци,

Једно село да у огањ баци.

Ко зна шта ће бити у будуће

Шта бит' може и од твоје куће'

Ништа нема да је немогуће,

Кад ти мене разоружа жива,

Господаре, ни дужна ни крива.

Сад ми нудиш сабљу и кајасе,

Жив је не бих припасао на се.

Није сабља гвожђе ни кајаси

Него Јоле сиједије власи,

Што под старост тражи да се спаси

Од овакве правде и слободе;

Али нећу без Пека војводе,

Јер нас оба гледате у двору

Ка' издали да смо Црну Гору.

Ја знам да је болест код владара

Кад се кара, он душу одмара.

И ради, сам ићи те просити,

Но увреде, ваке подносити.

Ништа нећу у свијет носити,

Само један камен са Фундине,

Да га ставим у џеп од гуњине,

Да га у гроб понесем од жеље;

И с Вучјега Дола мало земље...“

Књаз Никола ка Србин и племић,

Као Његош и као Петровић,

Ка' геније и пјесничка душа,

Пошто Пека и Јола саслуша

На два-три је начина покуша,

Да их смири и да их савије

Али то му помагало није.

Црногорац хоће од ината,

Да закуца на крвничка врата.

Само дату ријеч да одржи

Ко је од њих у несрећу бржи?

Наљути се Петровићу књаже,

Па сердару и војводи каже:

„Ја никако бит' деспот не могу

Закл'о сам се народу и Богу,

Да ћу штитит' право слабијега

Ја од мене немам старијега,

Ја не питам дом Романовића,

А не таста петра Вукотића.

Сви су моји били демократи

А што немам, то не могу дати.

Корите ме да градим палате,

А ви треба то добро да знате;

Ту се код нас праве консулате

Неколика из Европе царства,

То су њини људи и посланства.

Зар да морам у старе појате,

Да примамо старе дипломате.

Ако нешто виде да не ваља

Ту се образ црногорски каља.

Ви сте овдје живот оставили,

У овој се земљи прославили,

И добили два велика звања;

И у вас су куће и имања.

Уживате углед код народа

Ка' и један сердар и војвода;

А право је свакога владара

Да милује или да накара,

Ал' у главу вама нешто дуну,

Да ви даднем Душанову круну.

Ви не бисте задовољни били!

И мрав мали што по земљи мили

Па имају некак'ога реда,

И лав свакој звјерки заповједа,

Од орла се свака тица боји,

Бор у шуми као владар стоји.

А облаци који носе кишу,

Па слушају силу неку вишу.

Бит' немојте у несрећи брзи,

Књаз Никола никога не мрзи

А камоли два моја сената,

Два јунака, у свијет позната.

Ако ћете наћи неђе боље

Па ви хајте, широко ви поље!“

Али Јоле и Пеко војвода

То нијесу два људска изрода.

Ако су се с књазом препорекли,

Ал' нијесу у Стамбол утекли,

Ђе се образ црногорски каља.

Чували су образ ка' светињу,

Ал' је Пеко умро на Цетињу,

А Јоле је сахрањен у Нишу

Као јунак, уз почаст највишу.

Краљ Никола неђе у Сан рему,

Част нека је и Њима и Њему.