петак, 02. март 2012.

ВОЈВОДА ИЛИЈА КОСОРИЋ И МЕХМЕД-ПАША СЕЛМАНОВИЋ 1705.

 

На крај дивне Језерске равнице.


Ђе извире вода из главице,

Ђе у подне може да се смрачи,

Ђе планина громове привлачи,

Ђе Дурмитор облацима смета,

И уздиже главу до планета!

Ђе вукови дивокозе лове

Ту Пашина вода ђе се зове,

Ђе кошута долази да пије,

Ђе врх поља буковина крије,

Ту је Мрамор Косорић Илије.

Ту погибе Паша и Војвода,

Да се прича докле је народа,

Илин Мрамор и Пашина вода,

Ту је Мехмед-паша од Пљеваља

Погинуо и себе окаља,

На мир божи и на тврдој вјери,

Он с војводом бјеше на вечери,

Па намигну оком на џелата!

Те Илији оде глава с врата

И турчин је у прлину баци,

Што не раде људи и јунаци!

Шта би даље код Пашине воде

Ето турци Војвоткињу воде

Но кад бану кауркиња млада,

Пашина се изјалови нада!

Кад јој виђе лице и господство

Обузе га животињско својство,

Па изагна аге и бегове

Из шатора из куће његове

Па прекрсти ноге на серџаду

Да приволи кауркињу младу

Покушава страсти да обузда

Да је склони да се зањга уда,

Па мудрује Турчин ка умије

Да вучици обуче димије

Па јој поче причати о свему,

Како ће јој бити у харему

Ти си досад живјела у мраку

У проклетој земљи у Дробњаку!

Илија је турске сјека главе,

Ти му прала хаљине крваве,

Доносила дрва у узице

Из далеке горе Буковице

Чистали му оборе и стаје,

Сад да шеташ кроз моје сараје

Срећнија си од икакве жене,

Кад си дошла да живиш код мене!

И кад видиш у харему буле,

Које носе гаће и нануле,

И ђердане ситне око врата

И јелеке од чистога злата,

Свилу преду, гурабије једу,

Шербет пију од људи се крију,

Па кад тебе у харему виде,

Од љепоте твоје да се стиде,

Ти ћеш мене зате приковати

Ја ћу с тобом вијек вјековати,

А остале буле и госпође

Ишчекаће док им паша дође,

Кад му поче одговарат Анђа,

Пашу ка да гром из неба гађа,

Твоја прича срце моје пара!

Ти превари мога господара,

Некако си почео Турчине,

Да завијаш трње у кучине,

Да оставим ђецу у пепелу,

У маломе Косорићу селу,

И да сидем с планине Ивице,

У прљави харем и улице,

Да не гледам Вука ни Хајдука,

Ђе Орлова нема да се вију

Ђе овнова нема да се бију,

Да не гледам срне како пију,

Да не чујем чактар ни свиралу,

Да не гледам волове у ралу,

Да планински не миришем цвијет.

И бијели да не гледам свијет,

Да не слушам гусле ни гудала,

Но како си паша ал будала,

Не стидиш се була ни харема,

Што то нико у свијету нема

Десет жена да дијеле мужа,

И да свакој задовољство пружа

Свака жена српског поријекла

Такве би се срамоте одрекла!

Љепше жена да у воду скочи,

Но да живи завјенијех очи,

То је црно без ниђе бијела,

Ја то жива не бих поднијела,

Око тебе да се препрежемо,

Која ћемо с тобом да лежемо?

Па у јаду река би да неће,

Мрк јој осмјех про лица прелеће,

Силан турчин вучки јој прилеће,

Нема каде више да је слуша

Докле оно најгоре покуша,

Кауркињи лице да обљуби.

Ал га она из кубура уби,

И скиде му русу главу с врата

Уграби му оружје и хата,

Кад доака манитоме лаву,

Она зграби војводину главу,

А пашина поја четвртака

И умаче у племе Дробњака

Донесе је дорат у свануће

Код несрећне војводине куће,

Старој баби војводиној мајци

У крило јој двије главе баци,

И пашине двије срмајлије,

Да на њима стару душу грије,

Па докопа два нејака сина,

И побјеже с њима про планина,

У родбину у Дрекаловиће,

Те подиже мале соколиће,

У село их врати Косориће,

Те посташе Дробњачке војводе,

И да чете низ Турћију воде,

Јер је ова кућа из Дробњака,

Била извор људи и јунака!



Нема коментара:

Постави коментар