ОСЛОБОЂЕЊЕ НИКШИЋА

(27. Августа 1877. године)

Крвава се борба води

На све стране од Никшића.

Давно бише Црногорци,

Под хар дошли Мушовића.

Бојном славом занесени,

Хоће на град прсимице,

Ал' без крви не дају им

Анадолске љуте злице,

Јер топови турски бију

Са крваве Чађалице,

Сва су поља преорали

До ријеке Грачанице.

Држе косе студеничке

Све обалом воде Зете,

Не би крила соколова

У град могла да улете...

Но кад војска црногорска

Око града обруч стеже,

Сва одбрана из шанаца

У никшићки град побјеже!

Из града се Турци бране

Два мјесеца није шала,

Докле им је глад и мука

У затвору додијала.

Смилова се књаз Никола

Гдје на муке Турци бјеху,

Па он ситну књигу пише

Миралају Скендер-бегу:

„Признају вам Црногорци

Да сте мушки град бранили,

Као људи и јунаци,

Витешки сте урадили!

Али данас кад видите,

Да ниодкуд нема нада

Да су Руси пред вратима

Великога Цариграда,

Помоћи се не надајте

Од Стамбола и од Скадра,

Више Турска царевина,

Бранити се није кадра...

И ево је земан доша

Да злочине своје плате,

Да се грдни у Азију,

На огњишта стара врате...

Ако ли се не предате,

Ја вам, Турци, нећу крити:

Сјутра ћете прије подне

Безусловно робље бити.

Ако војска црногорска

На јуришу у град уђе,

Направиће триста јада

И покоље и бесуђе...“

Морали су град предати,

Стијешњени са свих страна

Па Скендер-бег себи зове

Мушовића капетана,

И остале окупио

Поглавице од Никшића,

Па им чита ултиматум

Господара Петровића.

„Зар грађани не видите

Да је нама кисмет доша

Ово никад било није

Од Косова и Милоша...

Па предлажем, Мушовићу,

И господо од Никшића,

Да на ријеч изађемо

Господара Петровића.“

Мука их је натјерала

Да заставу царску скину,

А бијелу истакоше

Више у град да не гину.

На предају изађоше,

Бег Скендер-бег први јаше,

А страже му црногорске

Ка јунаку почаст даше.

На домаку од шатора

Миралај се с коња скиде,

Па на милост и немилост

Црногорском књазу иде.

На ноге га књаз никола

На шаторска врата срете,

Он преда њ, га сабљу ставља

И нишане и палете:

„Ево сабље господару,

И оружје војске моје

И град Никшић и насеља,

Све у руке давам твоје.

Дозволи нам да бјежимо

Без оружја пут Билеће,

Више никад пушка наша

На Словене пуцат неће.

Још те молим, господаре

За никшићке муслимане –

По мојему наређењу

Морали су да се бране,

Да их нећеш спријечити

Да остану ил' да селе,

Да ураде како хоће,

Како они сами желе...“

Књаз Никола, цар јунака

Ал' одвише срца мека

Турскијем је робовима

Племениту ријеч река:

„За подвиге и јунаштво

И мишице ваше мушке

Царској војсци дозволићу

Да са собом носе пушке.

Ти, Скендере, коња јаши,

У понос ти нећу таћи,

Што је ваше све носите,

Без топове немој маћи!

Ви, никшићки муслимани,

Ми смо браћа од старина,

Заједно смо на Косову

Борили се против дина.

Ви код мене останите,

На имање и код куће,

Ка' и други Црногорци

Да живите убудуће

У ваше ви обичаје

Нико прстом неће таћи,

Не можете ништа боље

Код самога цара наћи...“

Али они напустише

Своје куће и огњишта

И одоше за Турцима

И не зна се за њих ништа.

Док застава црногорска

На бедему залепрша,

Књаз Никола на Зеленка

На градска је врата приша.

Да поздрави Црногорце

Са његова љута хата

Као што је некад знао

Наполеон Бонапарта.

Треба траку да прекине

Под великим славолуком,

Таман балчак прихватио

Са десницом мушком руком,

Врати сабљу у корице

И значајну ријеч рече:

„Ову траку нек, најбољи

Црногорац пресијече!“

Докле отуд јунак, ето,

Никчевога раста бјеше,

На руке га Црногорци

До капије донијеше...

А Јововић Рамов Новак

„Црносапац“ љути трже,

Па га опет, као муња,

У корице натраг врже!

„Хоћах да се осрамотим,

Да ми савјест не би бржа,

Те ми моја десна рука

У корице мач задржа.“

Тако збори господару

Ова српска орлушина:

„Дај позови, господаре,

Милована Перишина!

Миловану част припада

Исто као и Новаку

Да заједно нас двојица

Прекинемо ову траку!“

Мило бјеше књаз николи

Што јунаци тако раде,

Што ка' људи и ка' браћа

Један другом мјесто граде.

„Аферим ти, људски сине!“

Горостасна маса рече,

Кад Јововић одустаде

Да сам траку пресијече.

Иза ове љуцковине

Наста покој и тишина

Докле зовну књаз Никола

Милована Перишина:

„Приђи амо, харамбашо,

Из ломнијег Пјешиваца,

Што си био страх и трепет

Никшићкијех зликоваца!“

Када траку прекидоше

Два витеза, два јунака,

Од Косова никад није

Светковина била така!...

Док с бедема сто топова

Из једнога гласа пуче,

Кад Мушовић књазу преда

Од Никшића града кључе.

Шћаше нешто Осман рећи,

Али зло му неко не да

Бритка му се сабља тресе,

А у црну земљу гледа.

Господару кључ кад пружи,

Он га мало попритеже,

Па ка' соко сиви викну:

„Нека ти је срећан, кнеже!

Моји стари три вијека

Бранили су бедем мушки,

Ту је глава окапало

Више него на град спушки...

Ал' га дајем јунацима,

А у руке цар јунака

Стид ме није од предака,

Ни Стамбола, ни Турака...“

Па у руке књаза љуби,

Кључ предаде, књаз га узе,

А вила је на Будошу

Од радости лила сузе!