субота, 03. март 2012.

ТРИ ХАЈДУКА



Завијала три планинска вука

Од велике невоље и мука.

То не бјеху од планине вуци,

Но то бјеху од горе хајдуци,

У Семољу гдје зимују вуци.

Једно ускок Кршикапа Миго

Што је скоро из Санџака стиг'о,

Гдје је борбе водио крваве

Око Таре и Борове главе.

А друго је Микић Радосаве.

Мрка брка хајдучкога ока,

Од Сировца тврдога потока.

А треће је момче од Мораче,

Тодоровић Јанко из Љевишта

Од јуначке куће и огњишта.

Три хајдука у гори Семољу

Ако туже јес' им за невољу.

Снијег пао момку преко паса,

Већ им нема у планинн спаса.

Снијег пада, зима стисла зубе,

Хоће русе главе да погубе.

Зар толикој сили да одоле?

А траже их њемачке патроле.

Онда Миго Кршикапа каже:

,,Свуд нас чете Аустријске траже,

Претурају куће и огњишта,

Наме нема нигдје опоришта.

Јуче смо се са Њемцима били,

И два наша друга изгубили.

Два хајдука добра Црногорца.

Перошевић Милош из Сировца.

Божо Микић од малије Бука.

Два ускока к'о два мртва вука.

Снијег паде, из горе одосмо

Осветити браћу не могасмо.

Но знате ли до два побратима.

Да ли игдје пријатеља има?

У Ускоке и Мораче двије

Да нас хранит у потаји смије.

Док окопни сунце и огрије.

А веле му до два побратима:

„Свуд' нашије пријатеља има,

Ад' немају мјеста ни' прилике

Да услуге учине толике".

Опет Миго Кршикапа рече:

,,Да одавде идемо довече,

Код једнога добра пријатеља,

Да нас спаси док окопни земља.

И удари у планину трава,

И под јелу могне да се спава".

Но кад смрче и ноћ црна дође

Чета мала из Семоља пође.

Здраво Баре Сировачке прође,

Док су дошли на Тимарско Поље

Снијег пада да не може боље

У Тимар су дошли код Боровца

У Србина добра Црногорца

Ту их срећа јуначка донесе

Код некаква Томића Алексе.

Томић их је дочек'о на вјеру

И дао им хајдучку вечеру.

И траже му да их зимус склони,

Од швапскије чета што их гони.

Њима Томић оде говорити:

,,Браћо моја ускочки комити.

Држа' бих вас до Ђурћева дана

Док окопни крвава пољана.

Но се бојим бруке и кастига

Да ја склоним Кршикапу Мига

Са његова оба побратима

Ту опасност неминовна има.

Свуд су црне разапете мреже,

Да се какав ђаво не улеже

М'огли би ше за вас прокопати

И моја се кућа ископати

Ја не жалим што бих погинуо,

Но би ми се образ окинуо.

Пала би ми на поштење сумња

То је теже но из неба муња".

Ту причаше два дебела сата,

Докле швапска патрола на врата

Комити се надали нијесу,

Томе јаду и зломе удесу.

А и Швабе у своме бијесу,

Урадили паметно нијесу,

Луда их је памет занијела

Те немаше у срећи дијела.

Мислили су без крви пролите,

Под оружјем хватати комите.

На собна се појагмише врата,

Ко ће први хајдуке да хвата.

Враг помаже Бошњанину Мију,

На љуту је нагазио змију.

Он је први до разбоја стиг'о

А срете га Кршикапа Миго.

За мушка се грла похваташе,

Из руку им пушке не пуцаше.

Микић срете Арнаута Дреша,

И перчине са њим помијеша.

У мушке се кости похваташе,

И остали на врата најаше.

Дако своје Факмајсторе спасе.

Но, дочека Тодоровић на се

Првим метком што је опалио

Лешином је врата завалио.

Остали се натраг повратише

Ови главом у кули платише.

Мјесец заша, лампа се истули

Стоји тутањ по бијелој кули

Секају се кроз поноћну тмушу,

Ко ће коме извадити душу.

Није шала Швабе и хајдуци,

Зубима се кољу као вуци.

Сва се кула из темеља љуља,

Докле унук Кршикапе Суља,

Босанцу се на прси обрете.

Писну Мијо к'о мало дијете!

Зле судбине ноћас што га сплете.

Пишти, кука, окиде се душа

Као соко птицу кад перуша.

Кад Босанац виђе да се гине,

Од хајдучке чете из планине.

Богом куми а призива свеце:

,,Имам жену и четворо дјеце.

О хајдуче не заспи се гријом.

Немој дјецу раздвојити с Мијом.

Можеш мислит и претпоставити,

Може мајка дјецу оставити,

И подлећи каквој улизици,

Моја дјеца остат' на улици,

За њих нико неће упитати,

И моја се дјеца поскитати,

Своме јаду да траже лијека,

И тебе ће клети до вијека.

За њин хајтар немој ме убити,

И свијета оба изгубити".

Кршикапа говорит' му оде:

,,Мучи хрђо и српски изроде

Дивне Босне неваљали сине.

Зар се тако на мегдану гине?

Јунаку је љепше погинути

Но крвника за живот молити

Мислио си босански шљивару,

Да се хвалиш бечкоме ћесару,

Како смијеш у црно поноћи,

У хајдучка коначишта доћи.

Палит куће и јавити овце

Под оружјем хватат Црногорце".

Онда пушку у тмуши напипа.

Која бјеше московскога типа,

Удари га, муња тако не би,

Докле пушку по кундаку преби.

Колико га шину неболеће,

Сав му мозак на таван излеће.

Ето тако Босанац се сруши.

Но малисор љути шта обрши.

Задуго се са Микићем бори,

Дрхте пусти на кули прозори.

Два се горска похватала вука,

Ал' је боља срећа у хајдука.

Њега Микић догна до дувара,

И срећа га послужила стара.

Кад обори Микић Малисора,

Зубима га закла немилице,

Разбоде му ножем џигерице.

Онда загон на врата комити,

Ал се тешко кроз обруч пробити.

Стаде тутањ ручније граната,

Но солдати побјегоше с врата.

Пут Боана бјеже на станицу, '

А комити прешли у Кравицу.

А отоле к Раћенову Брду,

Да се склоне у Морачу тврду.

Но, ујутру глас кроз племе пуче.

Да су Швабе изгинуле јуче

У сред куће Томића Алексе

Све ће племе ђаво да понесе.

Те истога несрећнога дана

Бану швапска војска са Боана.

Иду као какви освајачи,

На освету дјеце и нејачи.

И у Тимар село кад дођоше

Те лешеве своје повукоше.

И Томића кулу запалише,

И зулуме порадише грдне,

Снијег неда никуд да се мрдне.

Да се народ у бјегове склони,

Од крвничке војске што их гони.

Онда војска у Сировац пође

Као облак кад од мора дође

Траже чардак Кршикапе Мига,

Кога му је шукунћед подига.

То је чардак Петра капетана,

Још из доба историјских дана.

За кога су у Цариград знали

На њега су Турци ратовалн.

Хајдуци га од њих одбраннше

И данас га швабе запалише.

И Микића кулу на врх села

И још многа створише недјела.

Из торова одјавише овце

Жене, дјецу гоне у таоце.

Мигову су дјецу заробили

И у Тузи с мајком затворили.

А његова сина Миливоја,

У Тузи му остадоше кости

У најљепше доба од младости.

Док је ситна допанула књига,

Од ускока Кршикапе Мига,

Они пишу Ахметовић Кизу

Ми смо ви се примакнули близу.

Но ако сте људи и јунаци,

Чекајте нас сјутра на станици.

Ишчекај нас Мујо да нам платиш,

Што свезану сиротињу гњавиш.

Сјутра ће ви црн барјак побити,

На касарну ускочки комити.

Кад им хабер дође на станицу,

Побјегоше швабе уз Кравицу,

А отоле пут Никшића града,

Гдје је главни логор и команда,

Вала њине срамоте и бруке

Гдје не смјеше ишчекат' хајдуке

Крвопије ускочке комите

Град пустише без крви пролите.





Нема коментара:

Постави коментар