понедељак, 05. март 2012.

КРУСЕ 1796


КРУСЕ 1796

Нема љета без Ђурђева данка,

Нити брата док не роди мајка.

Брат је сунце што човјека грије,

Брат је добро коме равна није,

Брат је крила на шта човјек лети,

Брат је сабља која брата свети,

Брат је добро и слобода скупа,

Ал' кад братски ради и поступа.

А брат може да буде несрећа,

Ископање и пропаст највећа.

Син Иванов Црнојевић Станко –

Како станко смисли наопако,

Те се прими цару за пандура,

Против вјере, против брата Ђура.

И утече с очине столице,

Код султана, међу потурице.

А сад даље да ме послушате:

Цар му даде село у Бушате,

Више скадра на сред Малесије

Гдје се двапут на годину сије

Свака мива за човјека жива.

Поста паша и начини дворе,

Против браће, против Црне Горе.

Ако ћете мене послушати

Теже бјеше Скадар и Бушати

Црној Гори и њеној слободи,

Но сви други Турци и изроди.

Махмут везир од Скадра бијела –

Бијаше га жеља понијела,

Црном Гором да загосподари,

Окле су му ускочили стари.

То је унук Црнојевић Станка,

Црн му образ, а црна му мајка,

Срцу своме не даваше мира,

Би да Црну Гору окупира.

Силну војску купи од Епира,

Води војску Махмут-Бушатлија,

Јунак силан али небатлија,

Јер је скоро на брда ходио,

С Брђанима те борбу водио,

И с владиком Петром Петровића

Око Спужа, па до Мартинића.

И тога је крвавога дана

Два пут Петар допадао рана.

Ту је Махмут војску изгубио

Куд ће опет, сам га Бог убио!

Иде Турчин и осветом дише,

Ал' друкчије у судбини пише.

Петар први владар Горе Црне

Војску купи да Махмута врне.

Везир води плаћене војнике

Петар браћу и солољебнике.

Махмут има Французе у рату,

Петар правду и руску грамату.

Хита Петар и куне везира,

Што му не да починка и мира.

Ту се двије ударише војске

У крваве кланце црногорске.

Црногорци с владиком на челу,

На Крусима крвавоме селу,

Поломише силу агарјанску,

У питому нахију Љешанску.

Црногорци на крваве Крусе

С јунаштвом су задивили Русе.

Ни французи на Марсово поље

Нијесу се показали боље.

Ту бој бјеше ка' на Маратону –

Везирова слава ђе потону.

Стиже пашу клетва владичина,

Жива му се не спаси Турчина.

Све то мртво у Крусима спава.

Камо Махмут, Малесији глава,

Камо сила и његова брека,

Ко му оте токе и зеленка,

Ко му сабљу скиде и распаса

И његове златке иза паса?

Зашто сабљом мушки не разману,

Но у ропство црногорско пану?

Богдан Вуков из села Залази

На махмута везира нагази.

Ухвати га под оружјем жива

И главу му владици дарива

Те је гавран на Орлову кршу

Кљува главу Махмуту Дервишу.

А над Скадром црн се барјак вије,

На дворима паше Бушатлије.

Стоји писка пашине кадуне,

Очи вади, а владику куне,

Лице гребе, ђеисију буца,

Црногорце у камен затуца.

А мајка му, хаџанума стара,

С мртвијем се сином разговара.

„Сине, Мехо, што ме не послуша?

Да се прођеш проклетијех душа,

И катила попа са Његуша,

Кога народ црногорски слуша,

Јер то није ка остала раја –

Јуче с тобом осветише Баја.

Кога твоји погубише преци

На високој гори Вртијељци,

Те се дому Бушатлића смрче“

То изрече и од јада црче.


Нема коментара:

Постави коментар