МРКОЈЕ МИЈУШКОВИЋ

МРКОЈЕ МИЈУШКОВИЋ

1820

Књигу пише Петровић Владика

На Цетиње и богословију

А шаље је у племе Пјешивце,

Мркојевој кули у Повију:

"Мрки Вуче, Мркоје сердаре,

Два ми врана над пећином гачу.

Кажу да су ударили Турци

Да покоре крваву Морачу.

Но, Мркоје, на гласу делијо,

Ако си се код дома тревио

Купи војску хитај про планина,

Изненади Пашу Џеладина.

Поздрави ми Морачке хајдуке;

Сигурно ће побиједит Турке,

Јер је јачи они који чека —

По правилу људскога поретка.

Ја нијесам какав крвопија,

Ал' ко право слабијему руши,

Удри први, окини му главу —

Све о мени и о мојој души!"

Јакша књигу и благослов прими

Па у зору с Цетиња задими.

Ал' не носи књигу како било,

Но је носи ка соко под крило,

До ханџара међу леденице —

Здраво стиже у племе Пјешивце.

Још ноћ дану свјетлост не утули,

Јакша бану Мркојевој кули.

Чита књигу Мркоје сердаре

Па опали пушке абердаре.

То су стари од Косова знаци,

Да се за бој спремају јунаци.

Још не бјеше мјесец приша Гарчу,

А Мркоје с четом на Морачу.

У Рзачу гору освануше

Код катуна Кљајића Станише.

Ту се треви Станишина Мара,

Иста сестра Мркоја сердара,

Те су на част били код одиве:

Меса, сира и морачке шљиве,

Но Мркоје у Љевишке стране,

Изненади Турке муслимане,

Силну војску Џеладина паше

У морачке кланце крдисаше.

Куда Турци бјежаху на јата

Од војводе Мине и Мијата.                      

Турску силу, двадес' пута јачу,

Потопише у воду Морачу.

Од ријеке Ратње до Рзаче

Пиличника жива не умаче,

Без утече паша Џеладине —

Бастало му није да погине.

У сред тога крвавога боја

Уби пушка сердара Мркоја

Код Сердара Шуше барјактара,

Погибоше Турке разгонећи —и

Не даше их Пјешивци посјећи.

И сив соко Ратко Зиндовићу,

И делија Марко Микоњићу.

Док ево ти Нова Купинаша,

Води жива бега Турунташа;

Носи царски алај барјак с боја

Те покрише сердара Мркоја.

И ту оста витеже и бане,

На зло мјесто у Љевишке стране,

У крваве кланце и богазе —

Црногорски свијетли образе!