субота, 03. март 2012.

ЈУНАЧКА ОСВЕТА РИСТА ПОПОВИЋА

(Шекуларца)



Тамо у крај Беранске равннце

У подножју горе Јеловице,

Спрема греда брда Јејевице,

На обали зеленога Лима,

Немањића задужбина има,

Ђе су некад у стара времена,

Купио се народ и племена,

Те су хвале подизали Богу,

И чували Слободу и Слогу,

Једном бјеху на скупу главари,

Те племенске рјешаваху ствари,

И У пићу сташе да се хвале,

За јунаштво и ствари остале,

Док Божовић Вукадин завика:

,,Данас ми је испала прилика

Да ви речем браћо Шекуларци,

А ми да смо на гласу јунаци,

Светили би Поповића Риста,

Јер је био заслужан одиста,

Убише га Турци иза плећи

У Ругову куд се иде к Пећи,

С њим нас бјеше невоља повела

Нас шестину из једнога села,

Да гонимо храну на самару,

Из богате Пећи к Шекулару,

На Ругову у јелову шуму,

Чекагу нас зликовци на друму,

Да нам отму паре и уларе,

Манит ли је човјек на мукама

Бранисмо се голијем рукама,

Докле пушка окиде са стране,

Ту погибе Поповић Ристане,

Ми га мртва дома однијесмо

Још се тамо вртали нијесмо,

И ето му и данас мрамора,

У поножју планине Чакора,

Сад му ране у гробу крваре

Опомињу браћу Шекуларе,

Да је доша вакат да се свети,

Да Руговце учимо памети,

Зато браћо кунем вам се свијем,

У Ругово сам отићи смијем,

Најбољега од њих да убијем,

Да осветим свога племеника,

Ал пошто му незнамо крвника,

Руговца ћу чекат најбољега,

Да убијем и осветим њега,

Нећу неку да убијем шему,

Но јунака што је раван њему,

Кунем ви се браћо Шекуларци,

Пљували ми на ријеч јунаци,

Ако нећу осветити Риста,

На срамоту Руговаца триста,

Па тако ми овога олтара,

И нашега славна Шекулара,

Цетиња ми српске престонице,

И Дашине Камене Столце,

И његова перна буздована,

И славе ми светога Јована,

И српскијех Великијех Пости,

И у Скадру Васовијех кости,

И на Мокрој гробља Чобанскога,

И случаја тога злогласнога,

Оружја ми Љевачине Вука,

И Пећина старијех Хајдука,

И тако ми земље у коју ћу,

Некоме ћу ископати кућу,

Хоћу убит силног База Дема,

Јер Руговца онаквога нема,

С њим осветит Риста Поповића,

Рад угледа куће Божовића.

Смрт ме само може да спријечи,

Да не будем господар ријечи.

Није ласно у Ругово ући,

И Без Дема убити у кући,

Ил на раду ил на царску џаду,

Јер Руговци чувати се знаду.

Али срећа којим се окрене,

Те Руговци уграбе и мене,

Ја се надам у Васојевиће,

И у моје братство Јашовиће,

Ви да ће те осветити мене,

Ако ми се несрећа окрене,,.

Али много не прође земана,

Од Бурћева до Илина дана,

Већ се чују чете кроз планине,

Одметну се Божов Вукадине,

Да силнога тражи База Дема,

Што таквога зулумћара нема,

Ни таквога турскога Катила,

Заисто га је раја запамтила,

Од Велике до вароши Пећи,

Нико с миром није мога прећи.

Што му није ударио с плећи,

Ал га вреба Божов Вукадине,

Да му главу са рамена скине,

Али Турчин нешто предосјећа,

Да га чека некаква несрећа,

Једно јутро жалио се Були,

На оџаку у бијелој кули:

,,Ноћас на сан падох у ријеку,

Зло ме неко чека у вијеку,

Хајдуци ће да ме посијеку,

Највише се бојим зликоваца,

Величана и Шекулараца,

А дуже нас за некакве крви,

Ја бих мога подмирити први,

Они никад не траже крвника,

Него с главе добра племеника.

Но једнога у сред љета дана,

Слушала је Метохија равна,

Како вију у Чакору вуци,

А кликују по Ругову турци:

,,А напријед ко је вјере праве,

Кидају нам Црногорци главе,

У сред подне и бијела дана,

Нит се боје паше нит султана,

Нит закона Европскије сила,

А напријед срамота вас била,

Погибе нам јунак База Дема,

И на њему русе главе нема,

Но крвавом да хитамо влаком,

Да се стијем сретемо јунаком,

Што у подне кад косимо траву,

Однесе нам са Руговца главу,

Старац Мујо бјеше код оваца,

Кад натрча тридест Руговаца,

,,Од како си код оваца овђе,

Један турски крвник да не прође,

Шта носаше и какав бијаше?

А старац им оде да бесједи.

„Срце ми се у грудима следи,

Страшан јунак вуда кад пројури,

Летијаше као оро сури,

Стотину сам година присука,

Још не виђех таквога хајдука,

Кратка врата широкије плећи,

Вук му горски не може утећи,

За пасом му нож и пушка мала,

А два брка по токама пала,

Крвава му у рукама глава,

Мене викну: ,,Чобане код брава,

Ја сам данас на крв налетио,

Поповића Риста осветио,

Ко успита дервишино стара,

Кажи да сам са сред Шекулара,

Заборавих како рече име,

Ја се више не гледао с њиме".

Кад Руговци разумјеше старца,

Да је неко од Шекулараца,

Погубио данас База Дема,

Сви рекоше други нико нема,

У сред подне да уљећи смије,

У Ругову неког да убије,

То ће бити Божов Вукадине,

Уризика данас да погине,

Дабогда му закукала мајка.

Што он уби накога јунака,

Да се хвали пред Црногорцима,

Како кида главе Руговцима.




Нема коментара:

Постави коментар