АКАДЕМИЈА ГУСАЛА

АКАДЕМИЈА ГУСАЛА

Негдје Србин сакривен у гори

Страшно чудо измисли и створи,

Научи га сила са небеса

Јаворово дрво те отеса.

Ископа га и кожом подапе,

И низа њ, га коњску длаку запе.

Онда дрво јаворово сави.

Па и на њ, га коњску длаку стави.

Па кад длаком про длаке превуче

То му исто као муња пуче.

Цио свијет зачуди се томе

Шта измисли Србин роду своме,

Да то чудо има од дрвета,

Само Србин од свега свијета.

То је дрво с јаворова пања,

Пуно силе, истине и знања.

Није шала пет стотина љета,

Суво дрво да расте и цвјета.

Вазда гори а да не изгори –

Вазда мртво а довијек збори –

Довијек се за слободу бори,

То никаква није загонетка,

Него гусле српска петстољетка.

Историја Старога завјета,

Србиново рај дрво живота

Посађено из божије руке

Те га спаси кроз највише муке.

На њима је написана тема:

„Који народ историје нема

Па ма каква и колика била

Тај је народ ка' птица без крила.“

Ето тако српске гусле кажу,

Српске гусле не знаду да лажу,

Та је њина културна висина,

Прелазила са оца на сина.

Па зар данас да се роде људи

Да не слуша Србин кад загуди?

Зато слушај, мој Србине брате,

Какво чудо твоје гусле памте,

Те не паде твога рода слава,

У велики понор заборава,

Још кад бијах на мајчину крилу

Ја чух од њих за змаја и вилу,

Који лете у облаке к небу,

И Милошев мегдан у Јастребу,

Кад прекиде неситу аждају,  
И кад оте крила љутом змају.                                                                                                
Сто сам пута од гусала чуја                                                                                                       
За некаква Алију и Муја                                                                                                               И Будалу Тала од Орашца,

И за муке Вујадина Старца,

За Лазара и Косовску битку,

И за сабљу Милошеву бритку,

За врлине Југовића мајке,

За љепоту Атлагића Хајке,

За невољу Кунине Златије,

За јунаштво Сењанин Тадије,

За грофицу Џафер-беговицу,

Кад јој Новак продаде Грујицу,

Од велике невоље и муке,

Те набавља храну за хајдуке;

За орање Краљевића Марка,

И Секула кад тражи ујака,

Од Сибиња бан-војводу Јанка,

Па планине Кунар и Јадику,

И за Мусин гроб на Качанику,

Па кад Марка опремаше мајка,

На Косово да казује царство...

Такво царство, такво свједочанство

И толико књижевно богатство

Нема свијет нема иностранство!

Па сватове српског цар Шћепана,

И Милоша у свате незвана,

Ал' Милоша с њим да не б'јаше

Латини му свате крдисаше.

Ко проведе кроз морску отоку

На срамоту Турцима дјевојку,

То су свати од Задра Тодора,

Па кад Иван иде преко мора,

Да дјевојку проси у Латина,

За Максима несретнога сина,

Кад се отуд са сватима врну,

Наопако за сву Гору Црну.

Па кад Дужде без икакве нужде,

Згази кумство да учини блудство.

Па Јерина кад Србијом влада

Те озида триста и три града,

Тјерајући муке на кулуке

Док Новака зајми у хајдуке!

Њене куле и њене градине,

Гробнице су српске омладине.

Та проклета Гркиња принцеза,

Смедеревца за Атину свеза,

Даде Мару цару Агалару,

Осрамоти династију стару...

Па сам чуја за воду Кораву,

И за руску славу на Полтаву.

Па за црну битку ма Марицу

И проклету Азачку тамницу,

За некакво туре Ђерђелеза,

И судбину Петронија кнеза,

За сердаре и Влашке Котаре                                                                                                    За ханџаре, копља и гадаре,

За оклопе и за панцијере,

И Арапа троглаво звијере,

И за многе дане и мегдане...

Да је карта звијезда Даница,

А ја да сам ка' Спушка главица,

Да је перо брдо од пијеска,

А мастило Рајна и Сутјеска,

Да моћ имам пророка Аврама

И да живим више од Адама,

Па да сједем на врх од Балкана

И да пишем за милион дана

И описа, не бих по начину

Историјску њину величину.

Ви сте исток српских идеала,

Заштитнице правде и морала.