петак, 02. март 2012.

КНЕГИЊА МИЛЕНА О РАДОЈУ КОНТИЋУ



На хиљаду и осме стотине,

Осамдесет и прве године,

Јунаци се на Цетиње купе,

Да прославе дан побједе скупе,

Црне Горе и слободе њене,

Окупане у крви стијене!

Па на ово историјско мјесто,

Веселе се и скупљају често!

Књаз Никола, стао пред Биљарду,

Па поздравља војску и параду!

Онда оде слушат са балкона

Страшни одјек топова и звона,

Види народ плива у весеље,

Давне му се испуниле жеље,

Задовољан по свршену чину,

На пријесто оде и почину!

У разговор питаше књегињу,

,,Кад си данас била на Цетињу

Посматрала вјежбе и параде,

Које млади Црногорци раде

Како ти се светковина свиђе?

Шта најљепше на Цетињу виђе?"

Но књегиња књазу одговара,

Ка да збори са врата олтара!

,, Гледала сам гарду и параду

Дивне момке, у дивном граду:

Официре по свему делије,

Под командом Пламенца Илије,

Трепти младост оружје у срма,

Обилића Пољана се дрма,

Ржу коњи ко тмурни облаци

Ка соколи кликују јунаци

Са високог Орловога крша,

Застава се Косовска лепрша!

Силан народ у поље се слега,

Дивно рухо народно на њега,

Зетско коло и Црмничко оро,

Игра,пјева, одлијеже гора,

Веселе се и млади и стари,

А пуцају бистри џевердари!

Други тамо играју се пловке,

Трећи бију нишан из московке,

Бацају се камена по страни,

А прескачу коњи оседлани,

Двојенице и свирале лаке,

Извијају мелодије сваке,

Његош гледа са Ловћена виса,

Како му се остварује миса,

Звона јече са свете Госпође,

Дан ми ови за час један прође!

Страни гости који код нас живе,

Сиромашном богатству се диве!

Жељели би такву традицију,

Да имају у своју нацију.

Све прекрасно погледати бјеше.

Али ништа не угледах љепше,

Црногорца, нити каквог странца

ОД КОНТИЋА РАДОЈА НА ВРАНЦА,

Да је рођен у старе вактове,

Марко би га звао у сватове,

Као Рељу свога побратима

Да му барјак носи пред сватима!

Да га види дуждева супруга

Својега би укорила друга,

Са љепотом црногорског џина,

И горска би вила из планина,

Одрекла се крила и облака,

Рад љепоте некаквог јунака!

Побјегла би за њим из свијета

Гдје мај вјечно у природи цвјета

Гдје сурова не долази зима

Да прољећу љепоту узима!"



Никшић, на Видовдан 1967.

По народном предању


Нема коментара:

Постави коментар