петак, 02. март 2012.

ПОГИБИЈА АРСА МИЛИЋА


официра Црногорске стојеће војске

априла 1918.



Протужјели сужњи у тамници,

У далекој маџарској равници,

У челичној жици Црногорци!

Ту је много остало живота,

Великије људи патриота.

У логору у Болдогасону

На срамоту Москви и Лондону,

Али многи синуше да бјеже

Да очитој смрти не подлеже!

Бјеже људи из логора смрти,

Није лако туђи сужањ бити?

Арсо Милић из ломније Куча

Тврду жицу ломи и распуча

И побјеже с неколико друга

Од прилике пут топлога Југа,

Да се Црне докопају Горе,

И избију на Јегејско Море!

Под Солуном градом да се боре!

Није шала мио побратиме,

У зле дане за вријеме зиме,

У вртлогу европскога рата,

Побјећ испод планине Карпата!

И пренијет распадене кости,

Кроз велике туђе народности,

Ђе смрт гледаш како ти пријети

И тудије главу пронијети,

Про толико гора и врлети,

Не би соко мога да прелети,

Ил орлови гласовите птице

А не јадни сужњи из тамнице!

Да размину толико ријека,

Облак не би преша довијека!

Кад погледаш на европској карти

Ђе је Ловћен, а ђе су Карпати?

И клисуре ломне Горе Црне

Има човек од стра да утрне,

У дан леже а поноћи бјеже,

Од зоре им нема ништа теже

Нема нико ко ће им помоћи

Без мјесеца господара ноћи!

Он им један покажује путе

,,И чува их од засједе љуте"

Мјесто хљеба ,траву пасти треба!

Ал' гамбају и голи и боси,

Има нека сила што их носи

Страх од смрти са ивице гроба,

И још наде у будуће доба?

Савладаше кланце и беспуће,

Него кад су били близу куће,

У крај Дрине код града сокола

Похвата их њемачка патрола!

На домаку ломне Горе Црне

Сваки да се у Маџарску врне,

Арсо Милић у града Мостара,

Пред војнијем судом одговара,

И пресуда бану од маршала

Сјутра Милић иде на вјешала.

Ал он скочи са трећега спрата,

И уграби на капију врата,

Те умаче између џелата!

И спаси се отворена гроба,

У поноћи у најтеже доба.

У гору је умакао Црну,

Ту у добра црногорца сврну,

С Чева равна Балетић Томаша

Ту је људско почивало наша,

Те га држи од Ђурђева дана.

Док букова озелење грана,

Онда пређе у крваве Куче,

Те му црна погибија пуче,

да погине ђе се није нада,

Под зидине Јеринина града

Глас кроз Куче као муња пуче:

Ето Арса из Логора стаса,

И јуначко оружје припаса,

И ето га у Хотска Корита

Са њим јато Кучкије комита,

Почеше се замршиват ствари,

Док бануше швапски поклисари,

Од Цетиња и од Подгорице,

Да сумњиве гоне породице,

На обалу Скадарскога блата,

Да ту труну за вријеме рата!

На Милића навалише Арса

На човјека великога гласа

Бијелу му кулу минираше

Старце жене све интернираше

А дјечицу слабу и нејаку,

Оставише на туђу сокаку,

Да се скићу и да траву пасу

Небили се ражалило Арсу!

Неће моћи муке да им гледа

Дако би се крвницима преда

Ал јунаци за милост не моле

Арсо туче њемачке патроле,

Кад им ова не успје тактика

Онда они преко издајника,

Увребаше мјесто и прилику,

Да се своме освете крвнику,

Који их је са четом хајдука.

На друмове пресрета и тука,

Једну вече опколише Арса,

Одакле му неће бити спаса

Те су ноћи њихови вазали,

Ову малу чету проказали

А тешко је у такве прилике

Сачувати јуначке одлике?

Јер зли дани и крвопролића,

Много људска измијене бића.

Тако ове ноћи страховите

Швапска војска опколи комите,

Арсо Милић с два рођака своја,

Јуначкога племена и соја,

Туку швабу с врата и прозора

Док с истока опучила зора!

Кад евоти солдат ђе долази,

Са бијелом крпом на тољази,

Да га не би убили хајдуци.

Носи књигу у бијелој руци,

Тако пише књига шаровита:

„Чуј Милићу гласити комита,

Предајте се лудо не гините

Тврду ријеч и вјеру примите,

Да слободно ка људи живите,

„Наш је владар који људе схвата,

И кривице велике опрашта.

На вама ће закон благовати

А на друго немојте контати".

Јер то није срамота комити!

Царевој се вољи покорити"

Онда Милић другу књигу шара

И Мартину Стеги одговара:

,,Невјерујем у вашу поруку

Свака лажа иде на окуку,

Свако биће од смрти се боји

И највиши људи и хероји,

Човјек не зна шта у њему лежи

Докле почне да од смрти бјежи!

Суд о себи донијети може,

Кад га људи мукама изложе.

Кад се човјек нађе у биједи,

Тек зна онда колико вриједи,

Док власт стече ил се обогати!

А другога не може познати

Зато наме немојте контати

Вашој сили да ћу се подати.

Јер нећемо себе дозволити

Да то чују у гори комити —

Арсо Милић Шваби да се преда

То ми понос Црногорски неда

Да ме Ђуља кори са вјешала,

Па цар да ме стави за маршала

На предају никад не бих приста,

Вама што су разапели Христа,

Ја који сам доша са Карпата

Да ме данас свака хрђа хвата?

Ви што сте ми оца уморили,

Од мајке ми ђецу одвојили,

Да се скићу, од врата до врата,

Срамна руљо бечкије џелата!

На вама ће клетва да почине,

Платићете крваве злочине,

Но Мартине швабски капетане

Промисли се нам нека ти пане

Да ти иде у прилог вријеме,

Те зло радиш у јуначко племе!

Но ако си официр њемачки,

Изађи ми на мегдан јуначки,

Ђе ти твоје засједе гледају

Тако ћу ви изаћ на предају".

Но кад Швабе одговор добише.

На Арса се звјерски окомише,

Тешко дјело да приведу крају,

Па нагоне сиротињу рају.

Који живе на своје имање

Да нанесе сијено и грање,

Те Милића кулу запалише,

Онда Швабе огањ потпалише,

Дим се црни у облаке диже,

Солдати се примицаху ближе,

Своју браћу оћаху да свете,

Сташе бомбе да унутра лете,

Докле ручна улеће граната,

Те ранила два Милића брата:

Два сокола Петра и Мијата

Не могаше допријет до врата,

Но у живи огањ угазише,

И на муке душу испустише!

Сама брата, оставише Арса,

Ал и њему нема више спаса,

За браћом га братско срце боли.

Али себе храбри и соколи!

Па он пјева себе да куражи

Помоћ тражи али шта му важи

Припијева, Драга и Новака,

И Јакиће браћу из Дробњака,

И два Вида из Бјелопавлића,

Ђуровића и Павићевића,

Од Пипера Вука Стојовића,

Од Никшића Обрен Божовића,

Од Ускока Жижић Радосава,

А од Брда Распоповић Сава,

Ђе вам црна погибија пуче,

Те вас нема у крваве Куче!

Залуду вас кликујем од јуче,

Да нам Ровца нијесу далеко

Нас би данас избавио неко,

Као што су у Малу Ријеку

У пред-прошлом страшноме вијеку

Из пећипе избавили Куче,

Јер их братсво и љубав привуче!

Те у Ровца живјеше толико,

Ђе им прићи смио није нико,

Докле ђеца Дрекалова соја,

Вратише се на огњишта своја;!?

Тако пјева сератлија ова,

То је унуук Ђуље Јованова!

Свијетлога Кучкога образа,

Који паши послушност отказа,

Презре барјак из његове руке,

Да на Куче не предводи Турке!

То урадит није било шала,

И скакати на турска вјешала!

Види Арса Ђулина унука,

Кад му огањ одоље и мука,

Он на врата јуначки излеће,

Ал куршума стотину долеће

И колико ручнијех граната

Те Милића сретоше на врата!

На њега се живи огањ сручи

И Земља га, Небу препоручи

Те овога планинскога Риса,

У бесмртне ликове уписа,

Зато што је с два рођака своја

Улетио у јата хероја,

Ту ђе они осташе тројица

И данас је роваш чаурица,

И петнајест швапскије мрамора

Који ћуте ка скресана гора!

Ту је гавран о овоме дјелу,

Написао крилом по пепелу,

,,Ови овђе пеп'о страховити,

Разносиће вјетар плаховити,

Црногорске горе нека кити.

И трнут се неће ова луча,

Док је Кома и докле је Куча,

Док по Гарчу гавранови гачу,

Докле виле кроз планине зиме,

Док облаци по Ловћену диме,

И ова ће у Куче свијећа,

Кроз далека будућа столећа,

На крваве дане да подсјећа,

Како су се давали животи

На великој словенској Голготи!

Ова ће се спомињат Ломача,

Док у Зету увире Морача,

Неће ово умријети дјело,

Док је воде на Рибничко врело,

У овој ће историјској кући

Подигнут се споменик будући!

Нит од злата нити од гранита,

Но од праха Милића комита

Нањ' ће писат Његош што је река:,

„Част и брука живе довијека".




Нема коментара:

Постави коментар