ПРИНУДНЕ МИСЛИ

Шта је љепше чути и виђети?

Но с људима пити и сиђети

Претресати и јегленисати.

И Кад младић мудро разговара

И паметан старац кад се кара

Кад комшија добро јутро рече

Ил у кући гусле кад зајече

Кад кум куму кућу не пролази

Кад кум кума срета кад долази

Ко у цркви иде о тољази

Кад син мајку умије да пази

Да на љуту гују не нагази

И ко дату ријеч не погази

И јако се љубав не омрази

Нема сина кога мајка мази

Нит човјека који уобрази

Нити мужа кога жена гази

Нити жене коју узму врази

У сумпорне воде кад загази

Нема вука кад у село слази

Примјери су најјачи докази

Мржња душу и срце зарази

У свашта ће лажов да загази

Зар ће поган да се преобрази

Ко се чува мрава да не згази

Јадно живи и јадно пролази

Ратови су сметња и порази

Ту би сила жвала да зајази

А то јој се хрђаво одрази

Шта је љепше од момка на снази

Све докле га старост не накази

Снаха почне језик да му плази

Јер је јадан остара и гадан

Рукавом се отире кад једе

Надају се дако му присједе

Нема љепше боје од бијеле

И јетвре кад се не дијеле

Јер је љубав дивна и лијепа

А мржња је гадна и слијепа

Ко је срећан у људској невољи

Они што се с мало задовољи

Ту се шала замеће у кући

А одиве долазе смијући

Кајање је људски накит први

Јер се стијем умирују крви

Вјерска мржња гавранове леже

И дијели људе на сталеже

Све су ово племените ствари

А час нек је Перовића Мари

Истој сестри пјесника Његоша

На врата јој крвник бјеше доша

Рањена га носаху из рата

Али сестра великога брата

Нешће пред њим затворити врата

Око њега јато соколова

И носаху поп Кусовца Јова

Са Граховца поља од мегдана

И на њему седам осам рана

Он је закла Перовић Стевана

Мила сина Перовић Андрије

Од Његоша оста био није

И проклети поп Кусовац Јово

Разнесе му срце на олово

Оправи га Књаз Данило први

Те загази по невиној крви

Ла не стрепи Петровић Даниле

Па га ноћас донијеше виле

Баш код мајке Стеванове Маре

Код велике црногорке старе

Што уради што друга неможе

Да крвнику на нужди поможе

Кусовца је предусрела попа

Који јој је Стевана закопа

На постељу његову га леже

Како ова црногорка преже

Кауркиња из ломнијег цуца

Стеванову кошуљу избуца

Те му осам замоташе рана

3ар кошуљом Перовић Стевана

Боже мили немила састанка

Шта то ради Стеванова мајка

Није шала за цијелу вече

Уздржала се ништа да не рече

О Стевану да не проговори

И Кусовца попа не прекори

Но кад Јово мало ксебе дође

Око себе разгледати пође

У поноћи без бијела дана

Позна слику Перовић Стевана

Кога уби на сред Цариграда

Нађоше га јади изненада

Кад му виђе слику о дувару

Препознаде Перовића Мару

Виђе попе колико је сати

Али му се доцкан покајати

Ал га мање боли осам рана

Него једна Перовић Стевана

Те у зору и само свануће

Носе попа из крвничке куће

Оста да се прича у будуће

Како љуба Перовић Андрије

Мила сестра Његоша геније

Пред крвником врата не затвори

Нит му каза нити га прекори

Бил то друга урадила-која

Као жена Његошева соја?