МУЧЕНИЧКА СМРТ ЈОВА ЏАКОВИЋА 1917. ГОД

Вран загракта у Тарске стијене,

Гдје јунаци поштење цијене,

Гдје су шанци Паше Миралаја,

Гдје је с царом ратовала раја.

Ту од давно гавранови гачу,

Под крваву гору Бусовачу,

У шаранско село Брајковачу

Зачу врана хајдук из омара,

Па с гавраном птицом разговара:

,,3ашто јутрос јадикујеш вране?

Црни вране а у црне дане

Или ти је старост додијала?

Или су ти перја попадала?

Ил' те болест дохватила јака?

Ил' си жељан меса од јунака?

Ако ти је нестануло хране?

Што ие тражиш битке и мегдане?

Тамо гдје се кољу војске двије,

Гдје се Москов са ћесаром бије,

Тамо иди те се напој крви,

С очи ми се мичи и бестрви".

Али гавран неће ни да мрдне

Но хајдуку прича јаде грдне:

„Мени није нестануло хране,

Свуд лешева на четири стране,

Гину Швабе, гину и комити,

Свуд се могу крви напојити.

Него знаш ли од горе хајдуче,

За зло једно што сам гледо јуче?

Како Јова Џаковића муче,

И каква му погибије пуче?

Ево има три бијела дана,

Како кука удовица Стана?

Црна мајка Јова Џаковића,

Са Грахова од Ковачевића,

Поранила бјеше испред зоре,

Отворила на кули прозоре,

Па је ватру наложила стара,

И са Јовом сином разговара:

— Хвала богу шта се неће снити,

Ноћас на сан дођоше комити,

Ти им сине, нешће отворити,

Но бијаше на великој муци,

Док се од њих обретоше вуци.

И мрки се вуци помамише,

Нашој кући врата одвалише,

Тебе гладни растргоше вуци

А ја носах црн барјак у руци".

Прича стара грозница је хвата,

У то Швабе и зора на врата,

Донесе их ђаво у свануће

Да сумњиве претурају куће

Дозиваху Џаковића Јова,

Утура се Шваба да га проба:

,,Ми смо Јово из горе комити

Хоћеш ли нам врата отворити?

Да рањена друга огријемо,

И грдне му ране превијемо.

Морамо га код тебе склонити,

Зато ће те наградит комити.

Ми смо једва умакнули довле,

Јер нас гоне њемачке патроле,

А три су нам погинула друга,

Међу њима један божји слуга,

Који није треба да погине,

Поп Грбовић из Добридовине",

Ал' се Јово поче да колеба,

Не зна да ли отворити треба.

Но га Швабе чекати не шћеше

Но ка' горски вуци улећеше,

Ал' не вуци животиње суре,

Но зликовци без људске културе.

Те у томе црноме сванућу,

Џаковића претресаше кућу,

Једни страже, други пушке траже

Трећи Јова муче да откаже,

Али поган што свршит не може,

Њему ђаво дође да поможе.

Кад таване кули одвалише,

И однекле метке извалише,

О, како се тада помамише,

Јер на добру нагазише грађу

Да ту Јову закучицу нађу.

Ти су метци у потаји били,

Што не смију имати цивили.

Сад да видиш зликовца Венека,

Он је Јову Џаковићу река':

,,Кривица је твоја пронађена,

Ти си крио Џаковић Млађена,

И хајдука Змајевића Влада.

За њих дава њемачка команда,

Златних круна стотину хиљада.

Ти их кажи ја ћу их побити,

Па ћеш благо од цара добити.

Морат ћеш их свакако одати,

Боље тих је за паре продати,

Него своју кућу ископати.

Нашу сумљу неможеш одбити,

Ти знаш добро гдје живе комити.

Знаш пећине гдје се зими крију;

Знаш изворе гдје слазе да пију;

Знаш планине гдје се с нама бију;

Знаш јатаке гдје долазит' смију;

Ти знаш траве чим ране лијече;

Знаш кудије пролазе увече;

Све о томе мораш нама рећи,

Ил' ћемо те на ватри испећи".

Све то Венек збори пријетећи,

Кад Џаковић грдне виђе муке,

Звекнуше му лисице на руке,

Па говори Венеку и свијем:

Бит издајник никако не смијем,

То ми кућа моја не налаже,

А правда ми код вас не помаже.

Бит ћу жртва вашега бесуђа,

Таква ти је самовоља туђа,

Шта ко може вашему бијесу,

Гдје сви људи под закон нијесу.

Зар поштење смије да се прода?

И Трипко је Џаковић војвода,

Код султана везир бити мога,

Но он брани орла двоглавога.

Крв његова и у мене тече

„Од поштења нема ништа прече".

Ја сам готов поднијети муке,

За свој понос и горске хајдуке,

Дивно виђу шта ми припремате.

Ал' ви моћи никакве немате,

На то дјело да ме приморате,

Ја који сам прошо кроз три рата,

Борио се на Скадарска врата,

У коштац се с Бугарима хвата,

Зар да данас издам свога брата?

Колико сам граната бацио,

На вас Швабо никаква нацио".

Но сад швапске да видиш дрскости,

Почеше му бребијати кости.

Разуздана шака сметењака,

Навалише муке на јунака.

Одведоше Јова ка' хајдука,

Оста мајка да за њиме кука.

А поред ње чавка црна птица,

Та Јовова сестра јединица.

Све га туку и за ланце вуку,

Док му десну извалише руку,

За два дана и за ноћи двије,

Таквих мука нико гледа није:

Од њега су живо месо сјекли

Месо сјекли и на ватри пекли!

Под нокте му клинце угонили,

Сврдловима табане пробили,

И месо му од кости одбили,

На глави му косу запалише,

А још Јово у животу бјеше.

Сви му зуби поломљени тврди,

Ал' нит' јекну, нити се намрди,

Но овако говори Кунешу:

„Кукавице у људскоме лешу,

Што ме мучиш кукала ти мајка,

Потомак си Сибињанин Јанка,

Коме Срби пронијеше славу,

Па ти незнаш изгубљени браву,

Да се данас по свијета бори,

И твом роду да слободу створи.

Па зашто ме на муке мећете.

Кад се питат ни с Бечом нећете?

И ако сте прешли про Кавказа,

То је датум вашега пораза".

Више снага издаваше Јова,

Кунеш скочи бога му опсова:

,.Ти се рђо надаш у Мускова,

То су мрави што по земљи миле,

С према наше свемогуће силе".

Опет ријеч запанула Јова,

Полу мртав рече из окова:

,.Луч догоре руци до ноката,

Имал' овдје Срба ил' Хрвата,

Ил' иокле Словенина брата,

Од толико црнијех џелата.

Да ми смије дати чашу воде,

Свезаноме робу без слободе.

Не тражим је живот да ми спаси,

Него моје ране да загаси,

Имадните толико милости

Ви погани моје народности.

Што сте тако пакосни и груби,

Ко У вама људску савјест уби?

Смилујте се срамота вас била,

Ради душе Принципа Гаврила,

Који тамо у Терезин труне,

Рад сломљене Ћесарове круне".

Онда један Турчин из Мостара,

Кад ЧУ Јова како разговара,

Па се сјети Сарајева града,

Гдје је царски наследник настрада,

Кад су Турци с Принципом дружили,

И Швабе их пред судом тужили.

Пробуди се савјест код војника,

А омекша срце у крвника,

Закану га водом из ибрика.

Тако раде људи и јунаци!

Онда Јово поручује мајци:

,,Мајко моја, убила те муња,

На мене је обаљена сумља,

Да долазе код мене комити,

То ја хтио нијесам откритн.

Нит' примити ћесарово благо,

Нећу мајко, и није ми драго,

Јер сам ради у Тару скочити,

Но поштење своје уновчити.

А рђа је доказала нака,

Да сам био с вођама устанка,

Зато мајко, нећеш ме познати

Од мене се нема шта копати,

Јер је моје лице нагрђено,

А око ми десно извађено.

Пребјене ми и ноге и руке,

Грдне су ме савладале муке.

Зуба немам да бих мога' јести;

Тјела немам да бих мога' сјести;

Ноггу немам да бих мога стати;

Грла немам да бих мого звати;

Воде немам да ми ране гаси;

Смрти нема да ме мука спаси;

Ад' вјеруј ми моја мајко мила,

Има нека невидљива сила,

Као неко надземаљско биће,

Ил' је стигло посмртио откриће,

Ил' Обилић поред мене сједи,

Ил' дух очин изнад мене лебди?

Те ме тјеше и те ме кријепе,

Кад ме муче погани слијепе.

Ал' то није ниједно по реду,

Него тврда вјера у победу,

Без које би било немогуће,

Трпљет' ваке муке вапијуће.

И три дана живјет на распеће,

За које се вјеровати неће,

Да су људи двадестог вијека,

Жнва пекли на ватри човјека.

Наћи ћеш ме јадна и жалосна,

Али опет срећна и поносна,

Што издржах муке за хајдуке,

Те ме жива пекоше на ражњу,

А на закон не окрећу пажњу.

Ал' ће мене осветит' комити,

Ја се онда наново родити.

За мене ће убити Венека.

Што је моје живо месо пека.

За све јаде љутога Кунеша

Све границе људске што је преша.

Него мајко мојиех ти мука,

Ти се прођи пдача и јаука.

Остала си без нигдје никога,

Али буди срца каменога.

Него што ме грдно боли рана,

Гдје ми сестра остаде Јована,

У пустуљи кући без никога,

Те се неће мицат с гроба мога".

Још јој нешто јадовати шћаше,

Но му мушка душа испадаше.

Кад му мајка црни абер доби,

Па на кућу црни барјак поби,

То је код нас адет од старина,

Цгни барјак мајци мјесто сина.

А одатле одоше Шаранци

Мртва сина да донесу мајци.

Кад су дошли у село Златицу,

Ту нађошс грдну касапницу.

Мученика Џаковића Јова,

Нањ немаше земље ни по.крова.

Нађоше га покра друма пута,

Буковијем шушњем загрнута,

Још му вире из нокти чивије,

Ни мајка га познат могла није.

Кад се човјек сјети такве смрти

Свијест му се око главе врги.

Искушења Џаковића Јова,

Ставила је у ред соколова.

Сахранише свога племеника,

Гдје је њему мјесто и прилика,

Код Војводе Џаковића Трипка,

И хајдука Криваћевић Вука,

И његова дједа Милована,

Што га некад с дванаест Шарана

Снлни паша Миралај посјече

На задату ријеч што им рече.

Пошто Јова земљом загрнуше,

Мајци му се мисли преврнуше,

Плачући јој очи испадоше,

Босе јој се ноге распадоше,

А од руку прсти опадоше.

И тако је ни здрава ни луда,

А нека је и није јој чуда,

По горама обијала свуда,

Те крвави трње и цвијеће

Нешто тражи али наћи неће.

И тако је шест година јадна

Обијала, гола,боса,гладна,

Док је ловци нагазише мртву,

Ту невииу благородну жртву.

А мутно се небо наоблачи,

Као клетву да на земљу бачи.

Би река се васиона кара,

На силнога Бечкога ћесара.

Што на земљи без закоње ствара.

То изрече гавран и одлеће",

А хајдучке чете у пролеће,

На све стране ломне Црне Горе,

Потукоше швапске факмајсторе.

Па најпосље код Таре Крапежа

Залуду се бранио и бјежа.