ВИТЕШКА СХВАТАЊА

ВИТЕШКА СХВАТАЊА

Скупиле се виле из облака

На Језеро црно код Жабљака,

Ал не сједе ђе и друге жене

Но на јеле и гране зелене.

Дивиле се језеру и води

Ђе су стари гледали народи

Да аждаја зобље лаке срне

А лав гледа и кожа му трне!

И жедан се са језера врне.

Ту змај плива и крилима лупа.

Ту се некад Цар-Јунака купа,

Ту је утве Момчило ловио

Ту је Марко Шарина поио.

Ту је некад Краљ Вукашин први

Прао руке од невине крви,

Кад запали Момчилове дворе

Њега уби, љубу му сагоре!

Ту је једном код тога језера —

Краљ Тополски под јелом вечера.

Такве горе, планине и воде

Нема што је земље и природе

Нити љепше рибе у Охриду

Ни харије куда људи иду.

Ту су виле пјесму саставиле

За јунака родом из Дробњака

Поручника Жугић Божидара

Тако ова пјесма изговара:

Имал ишта љепше од поштења?

Ил правије од јавнога мнења?

Нит прошлости ка' у Црногорца

Нит од рата вишега зликовца,

Од изрода нема више хрђе

Нити ништа од лакомца грђе

Коме није домовина мајка

Ту човјека нема ни јунака.

Ко се стиди мајчина млијека

Он ће бити ништа довијека.

Јел' имена љепшег од јунака?

Јел' најцрња самохрана мајка?

Као она под Краљевом Гором

Која кука увече и зором

Код четири синовска мрамора

Јадно мај'ко јадна разговора

Мајка Мара Жугић Бажидара

Од Жабљака из Новаковића

А унука Тривка Џаковића

Ако кука јест јој за невољу

Јер изгуби на Бачкоме Пољу

Четвртога сина Божидара

С кукањем се стара разговара.

Кад је оно мјесеца априла

Нечувена катастрофа била

Четрдесет и прве године

Кад је оно преко Војводине

Оступала војска са границе

Низ велике Панонске равнице

Од Барање и Батинске скеле

И бјеху се двије војске среле

Код Петровца и села Гложана

Војска силна и наоружана.

Ђе Мађарски тенковски пукови

Кидисаше ка гладни вукови

На посадни пук Југославије

Бој крвави поче да се бије.

Док ево ти изрода племића

Генерала Неваљаловића

На преговор Мађарима оде

Би за "Голеш" војску да засводе.

Смијући се с крвницима љуби

У част тога што државу губи.

Пред вратима њемачкога тенка

Генерал је својој пратњи река:

,,Вас ће свијет Хитлер да посвоји

Ни Русије више не постоји

Прегазиће западне народе

Све ће морске замутити воде

Прегазиће у Азији Кину

Док Јапанска острва размину,

И посједе афричко богатство

И на Нилу абисинско царство

И Хитлер ће велики Месије

Заузети поља од Персије,

А у руке сву Европу има

А не да се ми боримо с њима.

Но да овђе савез потпишемо

Барем војску да курталишемо!"

Ал не виђе планинскога вука

Из десетог посаднога пука

Поручника Жугић Божидара

Који ће му срце да распара.

К' њему Жугић приђе и завика:

,,Ђе да љубиш у сабљу крвника

Зар то раде људи и јунаци

Да се смијеш домовини мајци

И њеноме јаду и пропасти

Кукавице који немаш части

Ти што много не видиш далеко,

Губало те мајчино млијеко

Са којим те узалуду храни

Зар се тако домовина брани?

Да ли игђе у Уставу пише?

Ко би има право да потпише

Акт срамотни капитулације

Испред наше словенске нације

Окле Хитлер да буде Месија?

То је нека свијецка бестија,

Он ће на нос брзо да посрне

И грдан се са бојишта врне.

А ти који ие знаш да се стидиш

И толику срамоту не видиш

Ђе ме с тобом црни ђаво срете,

Доле скидај сабљу и палете

Да непуцам у чин и у звање

Но издајник један да је мање

А ти Швабо што му руку стежеш

Код њега ћеш у брлог да лежеш

Код овога нашега изрода

Издајника земља и народа".

Стаде писка аутоматика

Ђенерала уби издајника

И маџарског жбира пуковника.

Обојици прси изрешета

И одјекну витешка освета,

Па момачки на врх тенка скочи

Вала збиља хајдучкијех очи!

Бомбе баци под куполу тенка

А настаде грмљава и јека.

То нијесу бомбе но чудеса

Кад тенкове дижу у небеса.

То је први поткопати лагум

Под брљави мартовски споразум!?

Сва тенкозска посада изгоре

Ту погибе витез Црне Горе

Мећу војске тридесет хиљада

Ка Синћелић код нишкога града

Момче младо двадест и пет љета

Обилићу оба ти свијета

Одликујете овога витеза

Са легијом Косовскога Кнеза!

Но како се та крајина зове

Која такве раћа витезове

То се зове Црна Гора мала

Што је много витезова дала

Тога дана у њега је била

Десна рука Принципа Гаврила

Мушко срце Никца од Ровина

А љепота Југовић Војина

Тврде очи Костреш Харамбаше

Мјесто Шарца да тенкове јаше

Све то њему горске виле даше

Оличење величине наше!