ЦРНОЈЕВИЋИ

ЦРНОЈЕВИЋИ

Шупље брдо кроз Гацкове Греде

У Крновске припада легенде;

Бор с гранама ту може да прође,

Јел' то вода могла да проглође,

Ил' је створен у доба глечера,

Ил' је ђаво отоле вечера?

Ту је Иван, Зете земље глава,

Пројавио пет хиљада брава;

Те се и сад, ето кад је било —

Зове Иван-бегово бројило.

Ту му близу бијаху катуни,

Сваке среће и богатства пуни;

Докле тога господара Зете,

Једну вече зла судбина срете.

Довурља се змија из језера,

У колиби беговој вечера,

И закла му, стоји у предању,

Двоје мушко дјеце на спавању.

И данас је српске мајке куну,

Што и Станка тада не запуну.

Кука јадна Иванова Мара,

Сву планину у тугу претвара,

Жали ђецу Вука и Лазара,

Опомиње Ива господара:

"Црни вране с Обода Иване,

Што издиже ђе је смрти ближе,

Ђе се гине од планинске тмине,

Од љутијех гуја и олуја!"

Кука стара да не може више,

Нити лише Ђура ни Станише.

Види јадне кнежеве књегине,

Кукавице куми и преклиње —

Кад год љети тудије налете,

Да се ђеце Иванове сјете:

"Док огрије сунце, умукните,

Те ми ђецу зором не будите".

Кука Мара престајала није,

Иван-бег се од јада не брије.

У знак туге Иванова двора

Од Зете се прозва Црна Гора,

Али Иво од велике жеље,

Копа ружу у сред Зете земље,

И носи је у пусте бобије

Да културни споменик побије

Више глава два будућа лава.

И та ружа Ива господара,

И дан данас расте и беара,

Опомиње на прошлост далеку,

На Ивана и жалост велику.

Да бит неће вакта, ни вијека,

Да помири змију и човјека!

Но та змија и то њено клање,

То је било неко предсказање,

Да ће Иван и држава Зета

Нестанути са карте свијета.

Ивану се тако и догоди,

Он у кућу црну срећу роди;

Станко оде те се поислами,

Ђура жена у Млетке премами.

Не шће ова млетачка одива

Под Ловћеном останути жива,

Да се зове "Балканска царица"

Властелинка, али незналица!

Кад на Ђура муке навалише,

Од Стевана и брата Станише,

Иванов се Ђуро поколеба,

Те отиде тамо куд не треба —

У тазбину, у вучју јазбину,

Гдје је живјет сиромаху мана,

А не горском лаву са Балкана.

Није ишло великоме књазу,

Да са женом живи на миразу,

Код пунице, туђе баксузнице!

Црну Гору на душу је мака,

С турском силом сама да се јака,

А он да се снебива кроз Млетке,

Без јуначке сабље и челенке,

Без престола и поноса свога,

И очина орла двоглавога;

Те остаде Душанова круна

У олтару, два вијека пуна,

До Данила, књаза Петровића —

Он под круну сједе Немањића!

Под њом срете силу Омерову,

Под њом доби мегдан на Грахову.

Са њом поби Црној Гори међе,

Она после у насљедство пређе.

Кад нестаде Краљ Никола Први

И српска се круна обестрви,

И с њом сабља Милутина краља,

Која пола Цариграда ваља.