понедељак, 05. март 2012.

ПОСЈЕТА КРАЉА АЛЕКСАНДРА ЦРНОЈ ГОРИ


ПОСЈЕТА КРАЉА АЛЕКСАНДРА ЦРНОЈ ГОРИ

1925

Боже један на свему Ти хвала

Шта то ради Црна Гора мала?

Ево има дана неколико

Све се дигло мало и велико,

Сва се села у вароши крећу —

Чобан виче: "Ни ја остат нећу."

Гроб се тресе пјесника Његоша

Као да је Свети Саво доша.

Шта је ово, ко то може знати,

Рус и Јапан да неће да рати,

Па да буде што бити не може —

Црна Гора Русе да поможе!?

Или Острог Црногорци бране.

Ил' је борба у Љевишке стране.

Ил' Требјесу запалише Турци.

Или Жабљак харају хајдуци,

Ил' је Драшко из Млетака доша.

Ил' Брђани лелечу Његоша,

Ил' на Обод Иван Беговића

Дијеле се два Селимовића,

Па се браћа завадила драга

Око пуста Селимова блага

Што остави ђеци потурица.

Или Пушка невесињска пуца?

Ил' се Јаков из пећине брани,

Или гракћу по Грахову врани,

Ил' на Скадар Краљ Никола креће

Од тог бити ни једнога неће.

То припада далекој прошлости,

Него хоће Његошеве кости

Црна гора да на Ловћен диже,

Па Велики Александар стиже.

На ову је светковину доша

Да на Ловћен изнесе Његоша,

И још Црну Гору да обиде,

Да га браћа Црногорци виде.

А с Ловћена црногорска вила

Пут истока раширила крила,

А просула перје по олтару

Па овако збори Господару:

"Добро доша нови Немањићу

(Александре Карађорђевићу!)

Чекају те ове Горе миле

Које су те сунцем задојиле,

Да посјетиш Твоје родно мјесто

Ђе је био Цар Јунака Престо,

Ђе се некад краљеви купише

Па иако неће никад више,

Да Пољану видиш Обилића

И Биљарду, кућу Петровића,

И манастир Иван-Беговића

Ђе година триста или више

Велики се јунаци купише.

Но кад кренеш из Србије амо

Једну часну молбу да Ти дамо;

Познаће те Руговску клисуру

Ђе си страшну преживио уру

И провео Војску и Армаду —

За то добро Црногорци знаду,

Покољења ако им признаду?!

Ту ћеш видјет' Мојковачке горе.

Одакле су први зраци зоре

Обасјали домовину нашу

И спасили династију Вашу.

Па да прођеш кроз седморо брда.

Што су била кључаница тврда

Црне Горе и Њене Слободе,

Да гроб видиш Дрекала Војводе,

На граници Албаније стражи,

Нити спава, нити смјену тражи!

Па град Медун у крваве Куче

На коме се покољења уче,

Пред гробницом Миљанова Марка

Доцкан ће га српска родит мајка!

Колашинска да видиш вјешала,

Крв са земљом ђе се мијешала.

Ђе је Реџић с неколико друга

С конопа се Аустрији руга,

Па да видиш ријеку Морачу;

Шанске буле и сад на њу плачу

И Морачу куну и Љевишта,

Ђе су била грдна разбојишта.

Ту је лавра Немањића стара,

Ту су кости Мркоја Сердара

И витеза Шуше Барјактара.

Па посјети једном у вијеку

Великога Вожда колијевку,

Великога Вука Караџића,

И војводе Петра Бојовића.

И Миљана од Васојевића,

И Стевана сјеничког војводе —

Кад ће да се таки људи роде!

Кад у стару дођеш Подгорицу,

Казаће ти Римску престоницу

И зидине на Рибници води,

Ђе се силни Цар Немања роди.

Отоле те пут у Острог води

Да с помоћу великога Бога

Пијеш Свете воде из Острога,

Да целиваш Старца Чудотворца

Великога Срба Херцеговца.

Он не гледа ко је каке вјере,

Само од зла руке ако пере!

Па да видиш Никшић и равницу

И у њему јуначку гробницу,

Стару триста и више година,

У њој глава Никца од Ровина,

Косорића Војводе Илије

Што их Бедем у њедрима крије.

Тај је Бедем гробница крвава,

У њој шесет ровачкије глава,

И ускока Лопушине Вука,

И хајдука Котлице Мијата,

Попа Мила, витеза крилата,

И Спасоја Попа Вуловића,

И старога Бана Јеринића.

Још, колико људи и јунака —

Та је глава освећена свака.

Зидине су крај Ншиића града,

Ђе је некад Бан Угрене влада

И велики бан, војвода Никша —

С девет сина на Ћабу је иша!

Нема више Моштанице града,

Упоришта Орловића Рада.

Сурвао се бедем од Никшића,

У коме је кућа Мушовића

Управљала три вијека више —

Црногорци док их разурише.

То су били полутурчењаци

Ал' велики људи и јунаци.

Да гроб видиш Рамова Новака

И Стојана на гласу јунака,

Који страже код кланца горскога

Задужбину Цара Московскога.

Па кад кренеш из града Никшића

Да посјетиш кулу Шибалића,

И јуначко племе и крајину,

Нагазићеш Крново планину.

Крново је планинама лука,

Оно памти Лопушину Вука,

Кад је турске торине бројио

И тридесет струга затворио,

И ту су га посјекли грађани

Ако су га издали брђани.

Па ћеш видјет Гору Ћеранића,

Ђе су некад Турци од Никшића

Издизали са триста буљука,

На срамоту чета и хајдука.

Ту је близу поље Лукавица,

Ђе још кука горска кукавица

И нариче Турке од Никшића,

А проклиње Радојев Савића.

Па кад будеш кроз Племе дробњачко,

Кроз гнијездо људско и јуначко.

Ту ћеш видјет пољану крваву

Ђе је Ченгић изгубио главу.

Ту Дурмитор облацима смета

И издиже главу до планета,

У његове крше и точила —

Ту су двори Војводе Момчила.

Ту га изда љуба Видосава.

Ту је некад син Немањин Сава

На Дурмитор закрстио воду,

Те ј' остала прича у народу

Али то је вјеровати мука,

Код те воде да чупају лука

Што посади Немањића рука!

Ту су кости хајдука горскога,

Барјактара Вожда Тополскога,

Великога Шибалије старца

И костури турски под Руданца.

Ту је лоза Вука и Цвијића

И Војводе Трипка Џаковића,

Ујчевина Марка Краљевића.

Можеш видјет с планине Ивице

И у Пиви Лазара Сочице,

Сјетићеш се Мирка Алексића

И војводе Шуја Караџића.

Кад Дедага бану из Липника,

Тражи главу Алексића Мирка,

Ускоци му војску растјераше

И о томе пјесму испјеваше.

Па Граховске да видиш потоке,

Ђе су у бој ишле Црногорке.

Ту Пећина Даковића има,

Ђе се Јаков клао са Турцима.

Ту ћеш чути о Вучјему долу,

За три паше и Књаза Николу.

Да починеш на крваво Чево,

Ђе је Никац кроз ордију пјево,

И под шатор погубио пашу

Да слободу не угаси нашу.

Па споменик Пророка Илије

У врх топле Љешанске нахије.

Шта га Вуксан Војвода подиже

Кад из ропства скадарскога стиже.

Да с Ловћена изнад Црне Горе

Бациш поглед на Јадранско море.

Да те жеља од Солуна мине

Александре, наших гора сине.

Приђи, види гроб књегиње Зорке.

Твоје мајке, дичне Црногорке —

Што ти поји рајским пићем душу,

Па се нађи на селу Његушу,

Ђе је лоза куће Петровића

Од старине од Ераковића,

Ђе је Његош рођен и живио

И цијели свијет задивио.

Но, најприје, на пољу Цетињу

Посјетићеш велику светињу,

Светитеља Петра богомољца

Што запопи Његоша синовца,

Он је један у свијету био

Што је клетвом народу судио.

То изрече са Ловћена Вила,

Сави своја у пештере крила.

У то доба на Ловћен планину

Александар бритку сабљу скину,

И Албанску с грла споменицу

Код Његоша стави у Гробницу,

Да преноће у знак захвалности —

Ту код Рада Томовога кости...

Нема коментара:

Постави коментар